Teška sudbina bogate naslednice čuvene familije: Udavala se 4 puta, ali uvek se vraćala njemu, siromahu

Upoznali su se u vreme kada je ljubav između bele naslednice ogromnog bogatstva i crnog fotografa delovala nezamislivo. Sačuvali su posebno mesto jedno u životu drugog, koje nisu uspeli da potisnu ni brakovi, ni porodične tragedije, ni prolazak pola veka.

Jun 1986. godine. Naslednica bogatstva Glorija Vanderbilt uzima papir i piše Gordonu Parksu.

Preporučujemo

„Dragi moj Gordone, sigurno postoji neka druga žena u tvom životu. Nadam se da je tako, kao što se nadam istom i za sebe. Ipak, čeznem da provedemo malo vremena zajedno. Možda neki produženi vikend, da se provozamo automobilom do nekog lepog mesta. Šta kažeš? S ljubavlju, G.“

To pismo mu nikada neće poslati.

Pismo, koje će godinama ostati među njenim ličnim stvarima, nema ništa od teatralnosti velike ljubavne ispovesti. Pa ipak, u tih nekoliko redova prepoznaje se želja jedne žene da ponovo pronađe put do čoveka s kojim je već delila čitave decenije života.

Njihov prvi susret dogodio se 32 godine ranije.

U proleće 1954. godine, Parks je dobio zadatak da za časopis Life fotografiše Vanderbiltovu, koja se pripremala za nastup u pozorišnoj predstavi „Labud“ (The Swan).

Ona je tada imala 30 godina, bila je ćerka Redžinalda Vanderbilta i naslednica jedne od najbogatijih porodica u Sjedinjenim Američkim Državama.

On je već uspeo da ostvari ono što je za crnog fotografa njegove generacije delovalo gotovo nedostižno - 1948. postao je prvi afroamerički fotograf časopisa Life, nakon upečatljive fotoreportaže o životu jedne bande u Harlemu.

Prema rečima njenog sina, poznatog televizijskog voditelja Andersona Kupera, njih dvoje su se „odmah pronašli“.

To fotografisanje označilo je početak odnosa koji će ih pratiti do kraja života.

Kako se živelo u Americi pedesetih i šezdesetih

Rasna segregacija nije bila samo apstraktan društveni problem, već sistem diskriminacije koji je određivao svakodnevni život, kretanje, posao, obrazovanje i, naravno, lične odnose.

U nekoliko američkih saveznih država međurasni brakovi i dalje su bili zakonom zabranjeni. Odluka Vrhovnog suda u slučaju Loving protiv Virdžinije, kojom su takve zabrane proglašene neustavnim, doneta je tek 1967. godine.

Njujork, u kojem su se kretali glavni akteri ove priče, nije imao takvu zabranu. Međutim, to nije značilo da su društvene predrasude nestale.

Sama Vanderbiltova prisećala se u svojim memoarima „It Seemed Important at the Time“ iz 2004. godine koliko je ljudima tada bilo nezamislivo da ih vide zajedno: on je bio crnac, a ona belkinja.

Glorija je još od najranijeg detinjstva znala kako izgleda život pod budnim okom javnosti

Kada je 1924. godine rođena u Njujorku, njeno prezime već je nosilo teret ogromnog bogatstva i porodične istorije neraskidivo povezane sa železnicom i industrijskim usponom Amerike.

Otac joj je umro dok je još bila beba.

Nekoliko godina kasnije, njena majka našla se usred velikog sudskog spora oko starateljstva nad ćerkom. Glorijina tetka po ocu, Gertruda Vanderbilt Vitni, zahtevala je da preuzme brigu o devojčici.

Slučaj se pretvorio u javni spektakl.

Mala Glorija našla se u središtu sudske drame koju je američka štampa pratila s ogromnim interesovanjem. Odrastala je odvojena od majke, u svetu strogih pravila, nadzora i emocionalne izolacije.

Nadimak „jadna mala bogatašica“ pratiće je decenijama.

Gordon Parks imao je potpuno drugačiji životni put.

Rođen 1912. godine u Fort Skotu, u Kanzasu, u mnogobrojnoj porodici koja je iz prve ruke poznavala siromaštvo i rasnu segregaciju, sam je naučio da fotografiše nakon što je svoj prvi fotoaparat kupio u zalagaonici.

Fotografija je postala sredstvo kojim se izborio za svoje mesto u svetu koji nije bio naročito spreman da mu ga ustupi.

Dokumentovao je siromaštvo, rasizam i društvene nejednakosti, dajući ljudsko lice osobama koje su vodeći mediji ili potpuno ignorisali ili često predstavljali kroz stereotipe.

Njegov objektiv beležio je znamenite ličnosti, od Malkolma Iksa do Muhameda Alija, ali i anonimne stanovnike američkih gradova.

Istovremeno je bio pisac, kompozitor i filmski reditelj.

Godine 1969. postao je prvi Afroamerikanac koji je napisao scenario i režirao film za veliki holivudski studio, „The Learning Tree“, dok je njegov film „Shaft“ iz 1971. ostavio poseban trag u istoriji američke kinematografije.

Njih dvoje, dakle, dolazili su sa potpuno suprotnih strana američkog društva.

Vanderbiltova je odrasla okružena privilegijama, ali sa dubokim osećajem napuštenosti.

Parks je upoznao rasno nasilje i materijalnu oskudicu, uspevši da prevaziđe uske granice koje mu je nametalo vreme u kojem je živeo.

Njihova privlačnost, kako će kasnije reći Kuper, imala je i fizičku i emocionalnu dimenziju.

Međutim, postojalo je i nešto manje vidljivo na njihovim zajedničkim fotografijama — sposobnost da jedno u drugom prepoznaju ranjivost.

„Mislim da su oboje jedno u drugom videli osobu koja je mnogo toga preživela“, primetio je Kuper, govoreći o svojoj majci i Parksu.

Nakon fotografisanja za Life, oboje su stupali u brakove sa drugim ljudima, osnivali porodice i nastavljali profesionalne karijere.

Vanderbiltova se udala za dirigenta Leopolda Stokovskog, zatim za reditelja Sidnija Lumeta, a 1963. godine za pisca Vajata Kupera, kojeg je nazivala svojom srodnom dušom.

Parks je takođe imao svoje brakove i porodične obaveze, a njihov odnos menjao se tokom godina, od ljubavne privlačnosti do nečega mnogo dubljeg i prisnijeg, ali veza među njima nikada nije nestala.

Parks je ostao stalno prisutan u životu Glorije Vanderbilt i njene dece, Kuper se prisećao da ga je još kao dečak poznavao kao bliskog prijatelja svoje majke, iako je naslućivao da se iza tog prijateljstva krije mnogo složenija priča.

„Oduvek sam znao da u njihovom odnosu postoji nešto više od porodičnog prijatelja koji vikende provodi s nama na Long Ajlendu“, rekao je.

Parks, uostalom, nije bio muškarac koji je mogao da prođe nezapaženo. Kuper ga je opisivao kao šarmantnog čoveka koji je imao mnogo obožavateljki. Njegova privlačnost nije se svodila samo na slavu ili profesionalni uspeh.

Svedočenja ljudi koji su ga poznavali govore o muškarcu izuzetne elegancije, društvene inteligencije i staromodnog osećaja za gostoprimstvo.

U njegovom držanju nije bilo ničega od nesigurnosti čoveka koji oseća da ulazi u svet kojem ne pripada, svet koji mu „čini uslugu“ time što ga nakratko prihvata.

Dobro je znao da je svoje mesto zaslužio radom i trudom i da nikome ne duguje izvinjenje zbog svog prisustva.

Zajedničko iskustvo gubitka dalo je njihovom odnosu još dublji smisao.

Godine 1979. Parksov sin, Gordon Parks Mlađi, poginuo je u avionskoj nesreći u Keniji, gde je boravio zbog rada na jednoj filmskoj produkciji.

Devet godina kasnije, Vanderbiltova je doživela tragediju koja će zauvek obeležiti njen život. Njen dvadesettrogodišnji sin Karter Kuper izvršio je samoubistvo skočivši sa terase porodičnog stana na Menhetnu, dok je ona prisustvovala događaju i pokušavala da ga odvrati od tog čina.

Bol zbog gubitka deteta, sa svom svojom neizrecivom surovošću, bila je nešto što je Parks mogao da razume bez mnogo objašnjenja. Tokom razgovora sa Fondacijom Gordona Parksa, Anderson Kuper opisao je njihovu povezanost jednom slikovitom metaforom.

Posle bratove smrti, on i njegova majka osećali su se kao da plutaju na splavu usred mora. Neki ljudi od kojih su očekivali pomoć nisu uspeli da im priđu.

Parks je, nasuprot njima, znao šta znači naći se u takvoj situaciji. Nije mogao da promeni ono što se dogodilo, ali je mogao da bude uz njih, bez pokušaja da ublaži ili ulepša njihov bol.

Pismo koje nikada nije poslato

Pismo iz juna 1986. godine, pronađeno među ličnim dokumentima Glorije Vanderbilt, predstavljeno je javnosti tokom razgovora njenog sina sa Fondacijom Gordona Parksa.

Dok ga je čitao naglas, Kuper se sa nežnošću osvrnuo na rečenicu „sigurno postoji neka druga žena u tvom životu“, pre nego što je njegova majka u pismu prešla na ono što je zapravo želela da kaže.

Želela je da provedu malo vremena zajedno. Predlog da odu na put automobilom, da provedu produženi vikend na nekom lepom mestu, nosio je nežnost želje koja ne traži ništa više od prisustva druge osobe.

Kuper je čak prokomentarisao da ne veruje da je njegova majka u tom trenutku bila u nekoj drugoj vezi.

Pismo ne daje odgovore na sva pitanja o različitim periodima njihove zajedničke istorije. Ipak, predstavlja malo, ali dragoceno svedočanstvo ljubavi koja ih je i dalje povezivala, 32 godine nakon prvog susreta.

Gordon Parks preminuo je 2006. godine, u 93. godini života. Vanderbiltova je održala govor na sahrani, a  njen sin se prisećao da je fotografovo prisustvo u njihovoj porodici bilo od presudnog značaja, čak i ako je pravi karakter njegovog odnosa sa Glorijom godinama ostajao zaštićen od radoznalih pogleda javnosti.

Glorija Vanderbilt preminula je 2019. godine, u 95. godini.

Iza nje je ostao život ispunjen brakovima, kreativnim traganjima, poslovnim uspesima, javnom pažnjom i ličnim tragedijama.

(Telegraf.rs)