Ko je autor i ko je prvi snimio pesmu "Kuće male krečene u belo"

"Kuće male" se peva i sluša nesmanjenom žestinom. Milioni ljudi se prepoznaju u ovoj pesmi, vide svoje selo i svoju kuću

"Kuće male krečene u belo, tako nam je nekad bilo selo,

Preporučujemo

a odžaci zadimljeni krivi, takva slika još u meni živi.

Gunj i jelek, kaiš i opanci, to su stari šumadijski znaci,

vezen prsluk, kike preko grudi, takva nam je Šumadija ljudi.

U selu je jedno brdo malo sa koga se na igranke zvalo,

još se sećam igranke i prela, Šumadijo uvek si nam vesela."

(Milijan Rafajlović)

Ovo je jedna od najlepših i najpevanijih šumadijskih peasama svih vremena. Tako mlada a tako izvorna, peva se tek 34 godine a izgleda kao da se peva makar sto godina.

- Ja i dan-danas ne znam ko je prvi snimio moju najslušaniju pesmu. Znam samo da sam je dao mom prijatelju Boži Laloviću, slepom harmonikašu iz našeg kraja, da popuni ploču za nekog pevača. Krajem 80-ih pesmu je snimio Dragiša Simić, jedan od nekoliko Simića iz valjevskog kraja, i to pod nazivom "Gunj i jelek, kaiš i opanci" - kaže Milijan Rafajlović, pisac i kompozitor pesme "Kuće male".

- A onda je, negde u Americi sredinom 90-ih, pesmu čula Sneža Đurišić i snimila je sa ansamblom Miše Mijatovića. Ubrzo posle Sneže pesmu snima I Era Ojdanić sa Branimirom Đokićem, i tako se pesma zalaufala.

"Kuće male" se peva i sluša nesmanjenom žestinom. Milioni ljudi se prepoznaju u ovoj pesmi, vide svoje selo i svoju kuću.

- To je slika mog rodnog Vrtiglava kod Mionice, uspomena na moje detinjstvo. Ta čista priroda, ti neiskvareni ljudi, te naše koze i koke sa kojima smo dočekivali svakog gosta, odnegovali su moje emocije, naročito prema ognjištu koje me prvo ogrejalo.

Zbilja, ovakva pesma ne može da se napiše onako zanatski, u studiju, za klavirom. To je pesma koja se ne stvara u četiri zida.

- Moj otac je govorio: "Četiri zida su ista i u Americi i u Mionici". I eto, šta je sudbina: Sneža Đurišić je pesmu prvi put čula u Americi, pa joj se učinila još lepša. Doduše, kad je snimala nije me pitala, a da jeste dao bih joj oberučke. Kasnije mi rekla da joj žao što dugo nije znala čija je, a ja joj velim da je htela znala bi.

I posle 34 godine od nastanka pesme "Kuće male", mnogi je svojataju i pripisuju sebi. Mlađi pevači traže odobrenje od drugih kompozitora, a ne od njenog tvorca Milijana Rafajlovića.

- Meni je važno da pesma živi, a ko se kiti tuđim perjem kad-tad se pokaže u svojoj golotinji.

Pored legendarne pesme "Kuće male", napisao je Milijan još stotinak narodnih pesama: "Ako draga sretneš majku moju" (Kvaka), "Da li žališ sto odlazim" (Janko Glišić), "Golubice bela" (Cune), "Kono moja", "Ala volim život" (Milan Simić), "Svani zoro", "Mora doći čekaću je", "Voleo sam žena dosta", "Sutra zorom putovaću", "Kad ljubavi cveta cveće", "Život moj prolazi" (Duško Petrović), "Još sam danas s vama, a vojnik sam sutra" (Miloš Bojanić), "Lutam kao ptica" (Dragiša Simić)... Napisao je Milijan i neke antologijske pesme na kojima nije potpisan.

- Ja sam napisao i "Da volim drugu ne mogu" i "Ti si sve što želim". Te pesme je komponovao moj komšija Žarko Pavlović Valjevac, koji mi je bio nekako najbliži i kome sam dao najviše mojih pesama. Ne žalim, možda je tako i bolje. Na vreme sam se razočarao u estradu i posvetio ekonomiji. Završio sam ekonomski fakultet, bio komercijalni direktor Robne kuće "Beograd" u Valjevu, otvorio svoj biznis.

- Kad me moj prijatelj prof. dr Boško Đukanović upoznao sa Tozovcem i kad je Toza saznao da sam ja autor pesme "Kuće male", rekao je kao iz topa: "Leonardo da Vinči je uradio mnogo slika, ali jedna je Mona Liza".

(Goran Milošević)