Narod je prihvatio kao svoju, a svojataju je mnogi autori: Čija je pesma "Kuće male krečene u belo"

"Kuće male krečene u belo,

takvo nam je nekad bilo selo,

Preporučujemo

a odžaci zadimljeni, krivi,

takva slika još u meni živi.

Gunj i jelek, kaiš i opanci,

to su stari šumadijski znaci,

vezen prsluk, kike preko grudi,

takva nam je Šumadija ljudi.

U selu je jedno brdo malo

sa koga se na igranke zvalo.

Još se sećam igranke i prela,

Šumadijo uvek si vesela."

(Milijan Rafajlović)

"Kuće male" je po svemu jedna od najlepših šumadijskih pesama svih vremena. Lako se pamti, lako se peva, mnogo se snima i presnimava, čini se kao da je stara makar sto godina i da se već tretira kao izvorna. I pevači koji su je snimili nisu baš sigurni ko je pisac i kompozitor ove pesme.

- Ja i dan-danas nisam sasvim siguran ko je sve snimio moju najslušaniju pesmu. Znam samo da sam je prvo dao mom prijatelju Boži Laloviću, slepom harmonikašu iz našeg kraja, da popuni ploču za nekog pevača.

Krajem 80-ih pesmu je snimio moj zemljak Dragiša Simić, jedan od nekoliko Simića iz valjevskog kraja, i to pod nazivom "Gunj i jelek, kaiš i opanci" - priča Milijan Rafajlović, ekonomista iz Valjeva i autor pesme "Kuće male".

Sredinom 90-ih, negde u Americi, pesmu je čula Sneža Đurišić i snimila je sa ansamblom Branimira Đokića. Ubrzo posle Sneže pesmu snima i Era Ojdanić sa ansamblom Branimira Đokića. Tako se pesma zalaufala i postala onarođena.

- To je pesma mog rodnog Vrtiglava kod Mionice, uspomena na moje detinjstvo. Ta čista priroda, ti neiskvareni ljudi, te naše koze i koke sa kojima smo dočekivali svakog gosta, odnegovali su moje emocije i ljubav prema ognjištu koje me prvo ogrejalo - ističe autor pesme "Kuće male".

I zaista, teško je zamisliti da se ovakava pesma može napisati onako zanatski, u studiju za klavirom. Ovakva zvučna slika se ne stvara u četiri zida. - Moj otac je govorio: "Četiri zida su ista i u Americi i u Mionici." I eto šta je sudbina: Sneža Đurišić je prvi put čula pesmu u Americi, tako joj se učinila još lepša. Doduše, kad je snimala, nije me pitala.

A da jeste, ja bih joj dao oberučke. Kasnije mi je priznala da dugo nije znala čija je to pesma, a ja joj rekoh da je htela saznala bi. I posle skoro pola veka od nastanka pesme mnogi je svojataju i pripisuju sebi. Meni je važno da pesma živi, a ko se kiti tuđim perjem kad-tad se pokaže u svojoj golotinji.

Milijan Rafajlović je jedan od tri sina gazda Cvetka iz Vrtiglava kod Mionice. Osnovnu i srednju školu je završio kao đak generacije, a diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Prve pesme je počeo da piše još u "Studenjaku", snimio je desetine pesama sa snagom evergrina: "Ako draga sretneš majku moju" (Kvaka), "Da li žališ što odlazim" (Janko Glišić), "Golubica" (Cune), "Svani zoro", "Život moj prolazi", "Mora doći, čekaću je", "Sutra zorom putovaću", "Voleo sam žena dosta", "Ja se neću ženiti, ti se nećeš udati" (Duško Petrović), "Kono moja", "Ala volim život, pesmu i veselje" (Milan Simić), "Lutam kao ptica" (Dragiša Simić), "Još sam danas s vama" (Miloš Bojanić)...

- Ja sam još davno doneo odluku: od ekonomije živim, a pesmu samo volim. Ja sam i kao pevač snimio pet singlica sa nekoliko slušanih pesama ("Hajde majko ti povedi kolo", "Stara vodenica", "Na potoku brvnica"), ali me estrada nikad nije zanimala. Ostao sam kod svoje kuće, ko zna gde bi me odvela estrada. Reče mi moj otac: "Ovi što odu možda će imati pare, a neće imati ništa drugo.

Ovi što ostanu možda neće imati pare, ali će imati sve ostalo. Jer dođu dani kad se torba para daje za torbu brašna." Tako je Milijan sačuvao amanet svog oca i slavnog pretka Živojina Rafajlovića, bana Vardarske banovine.

- Kad me moj prjjatelj prof. dr Boško Đukanović upoznao sa Tozovcem i kad je Toza saznao da sam ja autor pesme "Kuće male", rekao je kao iz topa: "Leonardo da Vinči je uradio mnogo slika, ali jedna je Mona Liza."

(Goran Milošević)