Umrla Ljilja Jorgovanović

Čuveni srpski tekstopisac i novinarka, Ljiljana Jorgovanović, preminula je juče nakon teške bolesti.

Ljiljana je preminula u 66. godini.

Preporučujemo

Bila je jedan od najuspešnijih domaćih tekstopisaca i godinama je sarađivala sa velikom Marinom Tucaković. Napisala je brojne hitove za Cecu, Zdravka Čolića, Acu Lukasa...

Novinarstvom je počela da se bavi osamdesetih godina u "Studentu", a na pitanje kako pamti to vreme jednom prilikom je rekla:

- Kao vreme kad sam bila najgluplja i najsrećnija, puna snage da se borim za svoje zablude. U to studentsko glasilo uglavnom su dolazili oni koji nisu imali dobre veze da pišu za "ozbiljne" novine, deca provincije željna da osvoje Beograd i svet. Ništa nisam želela da osvojim, pa ništa nisam ni osvojila. Borili smo se za pravdu i jednakost, branili sirotinju od bogataša socijalističkog kalibra, levičari s bradama do pupka i devojke koje se nisu šminkale ni doterivale. Iako su motrili na nas, znala sam da smo nebitni, kao da smo obdanište u kome nas gledaju vaspitačice. Zato nikad nisam volela omladinsku štampu, a ni studente kao privilegovani sloj društva. Broz je tek umro, krenule su grozne nestašice praška, kafe, higijenskih uložaka i restrikcije struje, a studenti su u mraku protestovali lupajući u šerpe. Dobili su struju. Ali samo za sebe. Pamtim da sam radila s neviđenim likovima, svi su za film: Momčilo Petrović, Branko Maširević, Stevo Batić, Dejan Đurović, božanstvena Tanja Nikolovski...

Karijeru novinara nastavila je u novinama "Mladost".

- Jugoslavija se raspadala na naše oči, a Mladost je bila jugoslovenska omladinska redakcija, sa urednicima iz cele Juge. Svađala sam se sa omladinskom štampom Hrvatske i Slovenije, Poletom i Mladinom. Slutila sam da kroz njihove tekstove ove dve republike guraju svoje stavove za otcepljenje. Uživala sam da ih vređam. Putovala sam i pisala o nacionalizmu sedam i po godina, a onda je došao Milošević i stavio tačku na Mladost. Koji intervju ili članak biste izdvojili iz tog perioda da vam je ostao u sećanju? - Nikad neću zaboraviti osvećenje crkve u Jasenovcu, dolazio je patrijarh German. Voz iz Beograda stao je pred svitanje na neku poljanu u Novskoj, a iz voza su kroz maglu silazili ljudi u šajkačama i opancima, rodbina pobijenih. Hrvatske vlasti nisu hteli da otvore hotel "Sava" i smrzavali smo se dok sunce nije izgrejalo. Prvi put sam tamo odgledala dokumentarac o Jasenovcu i život više nije bio isti. Posle je Aleksandar Tijanić odvezao Milomira Marića i mene u hotel "Interkontinental" u Zagrebu. Horor i luksuz su se pomešali, a tako je vala i danas. Napisala sam tekst sa naslovom: "Bog i Hrvati. Tko još?" Sećam se i putešestvija po Kosovu s Momčilom Petrovićem i foto-reporterom Vladom Mirićem. Sišli smo u rudnik "Trepča", na poslednji, dvanesti horizont. Bili smo polumrtvi kad smo izašli. Azem Vlasi nam se podsmevao na fini, albanski način. Jeli smo najbolje ćevape, pili super "prizrensko pivo" i napisali teško đubre od teksta. Najzad, tu je i intervju s Dimitrijem Rupelom, vatrenim slovenačkim borcem za otcepljenje, univerzitetskim profesorom i engleskim đakom, koji nije hteo da razgovaramo na srpskom, iako ga je, naravno, govorio. Predložio mi je slovenački ili engleski. Toliko je držao do toga da mi se smučio. Svečano je izjavio da Slovenija ostaje u Jugoslaviji sledećih deset godina, a za godinu i po su završili posao. Došao je desetak godina kasnije u Beograd kao ministar spoljnih poslova, na otvaranje "Merkatora". Pričao je srpski jer pare su pare.

(Telegraf.rs)