Crta

Izašao sam sa Biljanom. Išli smo na mesto koje još pamti redosled stvari...u zemunsku kafanu gde tambura svira tiho, kao da zna da je duša krhka materija a dim iz čibuka luta prostorom pokušavajući da zagrli vazduh koji se odavno ne da. Bio sam spreman na sve a dobio sam repertoar. Onaj stari, ofucani, bez improvizacije.

Pričala mi je priče koje sam slušao hiljadu puta. O drugu koji ju je branio dok je bila devojčica o Tanji sa kojom pije kafu jer je gospođa o prijateljima koji su, gle slučaja, svi od reda Romi. Mene je uzgred nežno tapšala po ramenu i ruci kao mornara koji se vraća sa dugih plovidbi ali bez namere da ikada iskrca nogu na obalu.A onda vrhunac. Jela sam luk! Kao u Sofokla, samo bez hora i katarze.Jer u toj rečenici nema luka, već sudbine. To nije gastronomski problem, to je zabrana. Kao u Antigoni, gde se brat ne sahranjuje jer je zakon tako rekao a zakon je stariji od razuma.

Preporučujemo

Luk je ovde proročanstvo i alibi u isto vreme. Ne danas, ne ti! Ne preko te linije! Da je Sofokle sedeo za tim stolom u Zemunu, zapisao bi da junakinja želi ali ne sme, da muškarac razume ali vidi, da publika zna ali ćuti. I bogovi bi se smejali, jer tragedija više ne traži krv. Dovoljna je nelagodnost. U antičkoj drami junak strada jer ne zna,u ovoj našoj strada jer zna previše. Zna kako se završava, zna ko s kim sme, zna gde se staje. Luk je samo rekvizit, kao maska u grčkom pozorištu. Iza nje se ne vidi lice, već uloga. A uloga je podeljena davno, bez audicije i bez prava na prigovor.Da se razumemo: to što mi bezbroj puta ponavljaš da mi je bivša žena lepa i plava, to što naglašavaš kako su Romi sjajni i talentovani, ne govori o meni,to govori o narativu duboko usađenom u tvojoj podsvesti. O lekciji naučenoj napamet.

Rom može biti dobar drug, pouzdan branilac, korektan sagovornikali ne i muškarac preko crte.Ta crta je debela i povučena vekovima. Preko nje se ne ide jer tamo počinje šapat, osuda, nelagodnost i ono tiho šta će reći. I tu se zavesa spušta. Jednočinka se završava tačno onako kako publika očekuje. Vodvilj dobija kraj koji sam gledao bezbroj puta i uvek sam znao poslednju repliku.I zato ovo nije priča o propuštenom poljupcu. Ovo je priča o granici koju svi vide i svi glume da ne postoji. O društvu koje se kune u otvorenost a živi od zabrana koje se ne izgovaraju. O pristojnosti koja služi kao paravan za strah.A ako je ona zaista dobra žena ako u sebi ima ono što se ne uči i ne objašnjava, pamtiće tu kafanu u Zemunu.

Pamtiće tišinu tambure, dim koji je pokušavao da zagrli vazduh i večeru koja je imala ukus sudbine. Pamtiće, možda jednog dana, da nije problem bio u luku. Problem je bio u crti preko koje se nije usudila da pređe.P.S.Pamti tu kafanu, Biljana.Ne kao mesto gde se dobro jelo ili gde je tambura bila tiša od pristojnosti, već kao prostor u kome je sve bilo jasno, a ništa izgovoreno. Pamti sto, dim, spor ritam večeri i trenutak u kome si znala više nego što si bila spremna da priznaš. Pamti kako je vazduh bio gust, a odluka laka baš zato što je bila unapred doneta.Pamti da nisi otišla jer je nešto falilo, već zato što je sve bilo na mestu, uključujući i crtu. Pamti kako si je prešla pogledom, ali ne i korakom. Kako si izabrala mir umesto istine i uredan izlaz umesto pitanja koja ostaju. To se ovde zove zrelost.

Pamti, jer kafane pamte bolje od ljudi. One ne zaboravljaju ko je sedeo naspram koga, ko je ćutao kad je mogao da govori i ko je otišao uveren da je postupio ispravno. Pamti da problem nikada nije bio u trenutku, već u navici. Ne u luku, nego u vekovima koji se nose u džepu kao sitniš.I ako se nekad setiš te večeri sa blagom nelagodom, znaj da je to jedini pošten trag istine. Sve ostalo biće uredno, objašnjivo i prihvatljivo. A kafana će ostati tamo gde je bila. Kao svedok.Nisi ti kriva, Biljana.Krivi su pesnici što su pisali o plavoj kosi i krupnim očima kao o sudbini, a ne kao o slučaju. Što du od boje napravili moral, a od pogleda dozvolu.

Poezija je tu odradila prljav posao istorije pa se danas sve pravda ukusom a ne izborom.Kriv je hor tetaka sa trajnama i papilotnama, večito slegnutih ramena i punih šerpi. One koje su, dok su mešale ručkove, mešale i sudbine. Koje su znale ko je za koga pre nego što je iko išta pitao. Iz njihovih kuhinja izašao je pravilnik, nepisan ali obavezan, po kome se živi tiše nego što se misli.Kriva je mama koja ti je ugradila softver koji baguje. Program za pristojnost, za mir u kući, za dobar glas u komšiluku. Program koji te upozori kad god se približiš crti, pa ti šapne da nisi ti ta, da si drugačija ali ne toliko da bi išla do kraja.

Sistem radi besprekorno, samo što nikad nije bio tvoj.E zato ovo nije optužnica protiv tebe. Ovo je zapis o nasleđu koje se ne bira o pravilima koja se ne potpisuju, o greškama koje se prenose kao porodični recepti. Ti si samo uradila ono što se ovde zove normalno. A normalno je, znamo, često drugo ime za strah.Nisi ti kriva, Biljana. Kriva je priča u kojoj si odrasla i koja ti je govorila koga smeš da voliš a koga da poštuješ sa distance. A razlika između to dvoje ovde je uvek bila presudna.Makar si upoznala izuzetnog muškarca i ne vidim razlog zašto to ne bi trebalo reći.

U zemlji u kojoj se priznanja šapuću a prećutkivanja govore glasnije od istine, to je već mala subverzija. Nije kompliment, već činjenica a činjenice ovde uvek prave problem jer ne znaju gde im je mesto.Izuzetnost se, doduše, ovde slabo toleriše kad dolazi sa pogrešne adrese. Ona se lakše prihvata kad je egzotična, korisna ili bezopasna. Kad stoji uspravno i traži da se zove pravim imenom onda postaje nezgodna. Zato se o njoj govori u rukavicama ili se uopšte ne govori.Reći da si upoznala izuzetnog muškarca značilo bi priznati da je crta bila tvoja odluka a ne splet okolnosti.

A to je već težak teret. Lakše je reći da je veče bilo lepo, kafana prijatna, tambura dobra nego da je čovek naspram tebe bio vredan pamćenja.Ali istina ne traži dozvolu. Ona ne zavisi od toga da li će se nekome dopasti. Ako išta ostane od te večeri, neka to bude to saznanje. Da si bar na trenutak sedela naspram nekoga ko je bio više od uloge koja mu je dodeljena. To se ne događa često i ne bi trebalo da se prećuti.

(Dragan Ristić Kal)