"Plakao sam..." Život našeg glumca je poput filma, ovo je obeležilo njegov život "Jedva sam ostao živ"

Životna priča poznatog sportskog komentatora, glumca i dramskog umetnika Slaviše Čurovića liči na filmski scenario.

Rođenje u kolima, snovi o  košarkaškoj reprezentaciji do bokserskog komentatorskog mikrofona te pozorišnih i televizijskih uloga – obeležili su život ovog glumca.

Preporučujemo

On je gostujući u emisiji "Balkanskom ulicom" govorio o detinjstvu, velikoj porodici, nostalgiji za Podgoricom, velikoj ljubavi prema majci, supruzi, ćerki, ali i o sudbinskim preokretima koji su ga od sporta doveli do glume.

Živi na relaciji Podgorica - Beograd. Kako je rekao, kola su obeležila njegov život, a sve je počelo njegovim rođenjem – u kolima. U emisiji je ispričao neverovatnu priču:

- Moji baba i tata su išli kolima i majka je ušla tek u deveti mesec, doktor je rekao da može da putuje. Kako se truckalo starim putem od Podgorice ka Srbiji ja sam negde ispao kod Kolašina otprilike.

Glumac je otkrio koliko je vezan za Podgoricu.

- Strašno sam nostalgičan i bez razloga idem tamo… - kaže on pa dodaje:

- Taj auto je obeležio moj život i taj put je čitav moj život i ne mogu s mirom nigde tri dana. Moja žena kad vidi da sam se uzvrpoljio kaže: "Šta je, jel opet?"

Kažem: "Opet palim kola, idem u Podgoricu!"

Na pitanje šta ima tamo šta u Beogradu nema, glumac je odgovorio:

- Ima jedna stvar šta nikad nisam naučio da hodam po ovom snegu nego idem kao patka i dalje. A drugo, imam divan odnos sa bratom i njegovom porodicom. Na žalost, otac i majka su umrli dosta mladi i njihovi grobovi su u Podgorici. Imam jedan divan maslinjak koji dižem iza kuće u brdu, imam i baštu…imam stotinjak vrsta biljaka…ove godine su mi dobro rodile pomorandže i limunovi, mandarine pa to donesem ovde…

Slaviša je u Beograd došao sa 30 godina.

- Što se tiče posla i svega, Beograd mi je pružio sigurnost i uvek kažem da mi je Beograd sve dao i Srbija i bezbrojno sam zahvalan tome, ali čovek se najbolje oseća onamo odakle je.

On je otkrio i koja ga pesma podseća na majku:

-Stalno me zvala: "Ružo moja, ružo moja!“ To mi je ostalo i tada kada sam to otpevao posle sam plakao i uvek mi teško padne kada pričam o majci. Bila je veliki borac za nas dvojicu, za brata i mene. Bila je pametna Cetinjanka, mudra, sa malo reči da kaže mnogo…Majka je bila posebna, izuzetna osoba.

U priči o odrastanju, otkrio je kako je gluma došla kasnije s obzirom na to da je trenirao košarku sa kojom je imao velike planove:

- Planirao sam da ću biti košarkaški reprezentativac. To je išlo stvarno dobro do tih užasnih zaušaka 1993. godine… Jedva sam tada ostao živ, 21 dan bolnice, teška muka. To je bio kraj moje karijere.

Otkrio je i kako je došao u kontakt sa glumom:

- Posle sam otišao na boks i onda su rekli, pošto sam se tamo zezao po čitav dan, upiši, evo tu se raspisuje…bio Minja Dedić…Otišao sam tamo i on me primetio među 350 kandidata…

- Minja Dedić primio mene i Andriju.

- Zato šta sam radio posao do kraja, jer me otac naučio: "Posao je da se porodica prehrani i da živiš uvek do kraja."

(Telegraf.rs/Blic)