"Josipa Lisac je sujetna" Dado Topić o podstanarskom životu i Slađani Milošević: "Bila je ljubav mog života"

Legendarni pevač Dado Topić ove godine obeležava šest decenija muzičke karijere, a u intervjuu je govorio o koncertima, saradnji sa prijateljima i legendama poput Kornelija Kovača i Slađane Milošević, svojoj ulozi u popularnim serijama i filmovima, kao i o porodici i privatnom životu.

Povodom toga, Topić će publici u Beogradu prirediti dva koncerta 19. i 20. februara u MTS dvorani.

Preporučujemo

- Kad saberemo sve, ja nisam tako čest gost u Beogradu, pojavljujem se svakih 5-6 godina. Ali pošto je ovo 60 godina moje karijere, želeo sam da pozovem moje drugare i prijatelje sa kojima sam prolazio kroz proces sviranja, komponovanja i studijskog rada. Tu je prošlo mnogo ljudi koji su mi pomogli u mom poslu i sa kojima sam bio dugogodišnji saradnik. Neke od njih sam zvao da zajedno pevamo i sviramo. Uglavnom ćemo raditi moje pesme, a otpevaćemo i par pesama ljudi koji nisu više s nama, a koji su obeležili našu saradnju u najlepšem smislu - započinje razgovor Dado Topić.

Koncert će početi pesmama koje je Dado svirao još kao klinac.

- Sa 15 godina imali smo bend, a značajno je da je aktualni predsednik SANU-a, Zoran Knežević, bio naš gitarista. Te prve sviračke dane radili smo zajedno kroz grupe “Đavolji eliksiri” i “Dinamit”. Nakon toga imam par dueta, a moram da otpevam “Princezu” i “Bolji život”. Naravno, biće tu i klasika poput “Život u čizmama” i “Za koji život treba da se rodim”. Biće to jedno lepo veče, puno muzike i druženja, sa ljudima sa kojima nisam svirao godinama, ali ovo je prilika da ponovo zasviramo zajedno.

Koncerti će početi pesmama koje je Dado svirao još kao tinejdžer, uključujući hitove iz perioda grupa “Đavolji eliksiri” i “Dinamit”, kao i klasike poput “Život u čizmama”, “Za koji život treba da se rodim”, “Princeza” i “Bolji život”. Poseban duet sa Natašom Božović ponovo će oživeti pesmu “Princeza”, dok se sprema i moguće hologramsko iznenađenje sa Slađanom Milošević.

- Moj menadžer je predložio da napravimo video ili čak hologram Slađane Milošević dok pevamo “Princezu”, da Slađa bude sa nama. Videćemo da li tehnički prostor u MTS Dvorani to dozvoljava. Ako da, biće fenomenalna slika.

Pored koncerata, Dado će dan pre održati i predavanje u SANU-u, gde će govoriti o svom iskustvu u muzici i delovanju u kulturnom i medijskom prostoru.

Na početku razgovora spomenuto je ime Kornelija Kovača, velikog prijatelja i saradnika Dade Topića, koji na žalost više nije među živima.

- Došao sam u “Korni grupu” kao bluz i soul pevač. Imao sam taj crni prizvuk u glasu, što se Bati na početku sviđalo. Kasnije, kako je naš odnos postajao intimniji i prijateljski, razvili smo radnu formulu - Bato bi meni postavio melodije, a ja bih kao pevač oblikovao pesmu najbliže svom osećaju i viđenju. Tako smo lepo sarađivali. On je bio izuzetan pedagog, čovek koji je znao svoje misli i umeo da ih obrazloži na način koji je meni bio blizak. Uz njega sam naučio jako puno toga.

Na pitanje da li je slušao Kornelija tokom rada, Dado kroz osmeh odgovara:

- Naravno. U “Korni grupi” vladala je neću reći jedna autoritarna atmosfera, ali Bata je svojim znanjem, iskustvom i sposobnostima na klaviru bio izuzetan svirač. Svaka pesma bila je novi izazov. On nije donosio raspisane aranžmane, već je tražio da se svaki put uključimo, da senzorski učestvujemo i da izvedba bude jedinstvena. Njegove pesme trajale su između sedam i šesnaest minuta, pa je trebalo memorisati aranžmanske detalje i kompleksnu harmonijsku i melodijsku celinu. Na koncertima smo svi gledali Batine reakcije, kako prati i doživljava izvođenje. Zbog toga je “Korni grupa” tada bila bend primer svima ostalima kako se posao radi.

Dado je istakao i svoj poseban odnos prema Korneliju na poslednjem koncertu “Korni grupe”.

- Bio sam malo bolestan, ali jako sam voleo Batu. On je rekao: “Dado, imamo koncert, da li je to okej?” Iz cuga sam mu odgovorio: “Ja dolazim, kako god, ali videćeš me na bini.” Bio sam i na probama. Na koncertu sam dobio ogroman aplauz, pevao sam svoje najdraže pesme “Etidu” i “Jednu ženu”. Te pesme su obeležile moj rad sa Batom Kovačem i on ih nikom drugom nije dao da ih peva - kroz setu priča pevač.

Dado se potom prisetio i svoje velike prijateljice Slađane Milošević, koja nas je napustila pre dve godine.

- U profesionalnom smislu, ona je bila ljubav mog života. Pre nje nisam delio pozornicu s drugima, nisam snimao duete. Sanja Ilić mi je u Parizu poslao kasetu sa melodijom i rekao: “Daki, napiši neki lep tekst.” Tako sam napravio tekst za duet za muško-ženski vokal. Kada smo počeli da pevamo, svi u studiju su bili veseli. Pesma je završila na izboru za Evroviziju, iako nije išla u Beograd, već u zagrebački studio. Bez obzira na nesuđeni Eurosong, pesma je postala više od toga. Danas imamo “Princezu”, večitu baladu koja će dugo ostati.“

Pre nekoliko godina Dado je pričao o situaciji sa Josipom Lisac, kada je bio nezadovoljan njenim odnosom nakon Zagrebačkog festivala, na kojem je “Korni grupa pobedila”. Sa današnje distance priča šta misli o tome.

- Nisam ljut, to sam prepustio zaboravu. Greška je što sam uopšte komentarisao tu izjavu, bilo je to nekontrolisano, malo impulsivno. U tom trenutku sam to doživeo kao uvredu i “Korni grupi”, i Bati Kovaču, i svima nama koji smo zaslužili tu pobedu. Apsolutno smo je zaslužili. Bili smo najdominantnija ekipa na tom festivalu, ali ona je to više lično shvatila. Znam da je sujetna, pomalo ima taj jak ego navikla na ovacije i hvalospeve, ali činjenica je da smo mi pobedili. Ako ima neke primisli, to je njena stvar.

Ipak, danas su njihovi odnosi kako kaže pevač jako korektni.

Dado se potom osvrnuo na pesme koje je pevao najavne pesme za popularne serije, od “Boljeg života”, preko “Igre sudbine” i “Ljubavi i mržnje”, pa do filma “Nacionalna klasa”

- Zaista “Nacionalna klasa” je kultni film, urbani zapis iz tog vremena, sa izuzetnim Gagijem Nikolićem i sjajnim timom ljudi koji su radili na produkciji. Ja sam, kao autsajder, ušetao u ekipu i snimio pesmu. Nismo znali da će ostati toliko jaka da traje kroz godine. Na koncertu ćemo imati i digitalnu DJ verziju te pesme, pripremio ju je DJ Zmija, semplirao moj glas, ubacio ritam i dinamično je prilagodio songu.

Kada je reč o seriji “Igra sudbine” pevač se priseća.

- Mene su iz produkcije pozvali i pitali da li mogu da napravim muziku za celu seriju, oko sedamdeset minuta. Rekao sam im da me možda zaobiđu, jer nisam profesionalac u tom smislu i ne poznajem sve tehnologije, ali su insistirali. Napravio sam tekst i melodiju, i sve se lepo uklopilo. Originalno, serija se trebala zvati “Zamenimo mesto”, ali kada su čuli pesmu, odlučili su da se serija zove “Igra sudbine”.

Dado je jedan od retkih pevača koji sa ponosom ističe da je Jugosloven. Danas mnogi njegovi kolege radije ističu nacionalnu pripadnost - Srbi, Hrvati ili Bosanci, ali Dado uvek jasno govori o tome.

- To pitanje već godinama intrigira razne slojeve društva. U intelektualnoj sferi ljudi ga često zaobilaze, ali mislim da se radi o namernom izbegavanju jedne istorijske činjenice. Jugoslavija je trajala i imala svoje transformacije, ali niko nikad nije osporio umetničke slobode i mogućnost da izražavaš sebe kroz rad i javnu prisutnost. Jugoslavija je bila pozitivna celina sa izvrsnim ljudima, koji su doprinosili napretku društva i budućnosti generacija. Ja nikad nisam imao problem da se izjašnjavam. Jugonostalgija je samo pojam, ali jugoslovenstvo je činjenica. Mlade generacije možda neće shvatiti dok ne dođu do svojih 30-40 godina, ali tada će uvideti koliko je lepote bilo u tome. Mi smo imali naučnike, profesore, sportiste, umetnike koji su dostojno predstavljali našu zemlju na svetskoj sceni. Imali smo prvake sveta u fudbalu i košarci, a danas imamo Novaka Đokovića kao ambasadora svega što mi predstavljamo - mišljenja je pevač.

Topić se potom osvrnuo i na svoju mladost i obrazovanje. Malo ljudi zna da je studirao Elektrotehnički fakultet i Spoljnu trgovinu, ali je sve to morao da napusti jer je veoma rano počeo profesionalno da radi.

- Nije mi žao, jer u to vreme se moj otac razboleo i nije više bio radno sposoban. Kao jedini sin preuzeo sam brigu o majci i ocu, sredio njihove stambene probleme. Odrastao sam u podstanarskim sobama, ali sam uspeo svojim radom i afinitetima prema muzici i umetnosti da obezbedim status svojoj porodici. Ljudi su me poštovali jer su videli koliko sam truda uložio, ali i koliko su moji roditelji doprineli tome. Majka je svirala klavir, a otac, Dalmatinac iz Zagorja,tvrd ko kamen, ali je imao veliko srce. Bio je stolar, ali je znao da napravi sve živo. Od njega sam naučio praktične stvari i zanate. On se budio rano i uvek je imao plan za dan. Govorio je: “Dadac, sedamo u auto, palimo ga i radimo posao”.

Na pitanje da li mu je mamam bila pijanista, pevač kaže:

- Ona nije došla do profesionalnog nivoa, ali je znala odlično da svira. Išla je u školu kod časnih sestara i imala guvernantu da nauči lepo ponašanje i da postane prava dama. Moji roditelji su jako uticali na mene, da budem svoj, da radim po svome, da se radujem uspesima i tugujem kada ne uspevam. Sve je to deo života.

Dado je ponosan otac dva sina Danijela i Relje, ali nije još postao deka.

- Nisam još, oni neće da se žene, još vole da se druže s devojkama. Tako da su još mladi. Često me pitaju da li su krenuli mojim stopama. Stariji je na neki način krenuo, partner je u agenciji koja organizuje velike događaje, od 50 do 100 hiljada ljudi, od tehnike, medija, promocija do keteringa. Radi milionske poslove, ne živi ovde i vrlo je uspešan u tome. Mlađi sin se pak bavi digitalnom sferom, istražuje svoje ambicije, druži se sa ljudima iz Engleske i Malezije, radi na digitalnim projektima. Obojica su ambiciozni i aktivni, a muziku prate neverovatno, sve što izađe novo, oni prate - priča pevač i dodaje da sinovi vole da slušaju njegovu muziku.

- Kada mlađi čuje neku pesmu koju nikad ranije nije čuo, skine je sa YouTube-a i kaže: “Ćale, jel’ to ti pevaš?” Kada potvrdim, on dodaje da nije znao. Često mi sugeriše: “Ova pesma ti je dobra, a ova bi mogla biti bolja ako bi ovo ili ono…” Njegove savete svakako slušam. Donosi mi nove pesme i produkcije, uči me o novim trendovima. Donosi i “hardcore” varijante – “Stiletto”, “Evanescence”, “Five Finger Death Punch” i druge fenomenalne bendove. Vrlo je koristan član mog tima kada je u pitanju estetika, komercijalnost i saveti za muziku.

Dado i dalje više vremena provodi na moru nego u Beogradu, u mestašcu Marina pored Splita, gde je još kao mlad kupio zemlju i sagradio kuću od prvog honorara u grupi “Time”.

- To je bilo ushićenje i radost kad sam shvatio da imam dovoljno sredstava da kupim zemlju i počnem graditi kuću, prvenstveno zbog roditelja. Kada smo završili prvu etažu, moj otac je rekao: “Dadac, a otkud novci za to?” Rekao sam mu da ne brine, samo da nadgleda poslove. Oni su se doselili u Split, a ja sam se pobrinuo da dobijemo vodu, struju i telefon. Imali smo savršeno vreme, konačno smo živeli na svojoj zemlji, u svojoj kući - priseća se umetnik.

Pecanje je Dadu jedan od omiljenih načina da se opusti.

- Zimi je super, leti nema vremena jer ribari voze turiste, a riba ide na pučinu. Zimi uživamo. Odemo na dva-tri dana, kuvamo na brodu, sviramo gitaru, pijemo vino, pun brod maslinovog ulja i paradajza, i tako pravimo svoj ugođaj.

Mnogi našeg pevača porede sa legendarnim Mikom Džegerom. Na pitanje kako se oseća kao jugoslovenski Mik Džeger Dado kroz osmeh kaže:

-Mik Džeger i Rolingstonsi su me osvojili još kao klinca, sa 15 godina. Na koncertu ćemo svirati dve njegove pesme “Last Time” i “Walkin’ the Dog”. Mik Džeger je oličenje urbanog momka. Sa Kitom Ričardsom od prvog pojavljivanja na sceni i u studiju radili su jednostavne pesme koje su bile ubitačne – gitarski rifovi, način pevanja. Apsolutno su osvojili ceo svet. “Bitlsi” su bili lepo ispolirana četvorka, a oni su bili divni, čupavi, možda neispavani, možda popušili marihuanu, ali su bili simpatični i voljeni od Kine, Japana, Malezije do Amerike. Njihovi koncerti okupljali su po 100.000 ljudi.

Dado se prisetio i svog iskustva nastupa sa Rolingstonsima.

- Zahvaljujući mom menadžeru Iliji Jovanoviću, svirali smo kao predgrupa na Jazu u Budvi pre sedam-osam godina. Bilo je famozno druženje. Imali smo samo 30 minuta na sceni, koje su poštovali do zadnje sekunde. Na kraju nas prekinuli sa rečima:”You had your time, thank you.” Ja sam stao da pokušam da se upoznam sa Kitom Ričardsom, pošto sam ja bio njegov fan, ali sam uspeo da popričam sa Darilom Džounsom, njihovim basistom. Saznao sam da praktično nemaju vremena ni za rođendane, ni za druženja u porodici – stalno su na turi. Neverovatno.

Na kostataciju da ipak nije uspeo da se i lično upozna sa Džegerom, pevač odgovara:

- Nisam sa Mikom, ali sam ga gledao iz VIP prostora ispred pozornice. Kit je čak kleknuo ispred mene i svirao. Bilo je neverovatno. Ako bih danas počinjao karijeru i neko pustio ploču “Rolingstonsa”rekao bih: “E, to ću biti ja.”

(Telegraf.rs/Blic)