“Teško je, izgubili su oca sa 12 godina” Glumica o poslednjim danima Lazića i blizancima koje su dobili

Glumica Dragana Turkalj progovorila je o poslednjim danima svog aupruga Dragoslava Lazića, koji je preminuo pre dve godine. Sada je smogla snage i progovorila o blizancima koje je dobila s njim u njegovoj 76. godini.

Pre tri godine Dragana je sa Dragoslavom i decom poslednji put bila gost Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Seća se tih dana, koji su za celu porodicu bili drugačiji nego ranijih godina.

Preporučujemo

- To je bilo teško. jer je Dragoslav već bio bolestan. Vidno je bio slab, ali je želeo da dođe, da pogleda filmove, da se vidi sa kolegama, da popriča sa glumcima. Želeo je da deca to dožive i da imaju uspomenu sa njim, da zajedno pogledaju neke filmove. Tako da je bilo drugačije nego ranijih godina, naravno. Tada, pre tri godine, nije bilo Dragoslavljevog filma, ali prosto, uživao je u pažnji i glumaca i kolega i organizacije. Bilo je dirljivo i lepo, ali teško - priseća se ona.

Tada je Dragoslav dao i svoj poslednji intervju. Govorio je, između ostalog, da priprema film i seriju. Dragana danas kaže da ti projekti i dalje postoje.

Dragoslav je bio poznat po likovima i situacijama koje je umeo da prepozna u svakodnevnom životu. Dragana otkriva gde je pronalazio inspiraciju za svoje priče.

- Moj suprug je bio vrlo maštovit čovek, ali je beskrajno voleo ljude, seljake. Išao je često na slave, na svadbe. Bio je rado viđen gost i tamo. I uvek je sa sobom nosio olovku i papirić gde će nešto da pribeleži. A ako bi papirić nestao ili ga nije poneo dovoljno, onda je na salveti pisao te beleške. A onda, kada dođe kući, sve to pretoči u neku situaciju, malo nešto začini po svome. Ali je činjenica da je inspiraciju video svuda. I dok smo se šetali, i dok smo bili negde kod doktora, i dok je bio, na slavi, uvek je nekako voleo da posmatra ljude sa strane i da to pribeleži - priča glumica.

Dragana je često igrala u njegovim serijama i filmovima. Među brojnim ulogama, neke su joj posebno drage.

- Prva veća uloga je bila u “Ranjenoj zemlji. I to je moja vrlo draga uloga. Ja sam za nju dobila i nagradu “Neda Spasojević” na festivalu u Mojkovcu. Bilo je velikih i lepih pohvala i pisanja o tom filmu. To je prvi film koji je sniman posle bombardovanja. Ali ipak, najpoznatija u narodu, jeste učiteljica Milica iz serije “Seljaci”. Evo i sada, kada šetam Banjom, ljudi me zaustavljaju i slikaju se. Deca ne mogu da veruju. Mislim, serija se reprizira i dalje, tako da je Milica i dalje živa. “Ranjena zemlja” se ne prikazuje tako često, ali Milica je obeležila i moj život i moju profesiju.

Porodica je Dragani uvek bila na prvom mestu.

- I tu nije bilo dvojbe nikada. Dok je Dragoslav bio bolestan, ja sam brinula o njemu i smatrala sam da je to nešto najvažnije što radim, i najvrednije i najčestitije. A sada su mi deca vrlo važna. Sada, kada su bez tate, u periodu puberteta, nije lako. Dečak i devojčica pune 14 godina. Izgubili su tatu sa 12. Treba prosto prebroditi sve te muke koje nisu lake, ono što se dešava u njima, što se dešava oko nas. Tako da, za sada, pišem. Pišem nešto za decu. I mislim da to što mi sin govori: “Mama, molim te, piši nešto o tinejdžerima, toga tako malo ima”, jeste nešto što traži da bude zapisano, možda nekad i snimljeno. Jer to je prosto život. A mislim da to, kad prođe, svi zaboravimo, kao:”Nije važno”. Ali evo, ja sad živim to i mislim da je to jedna neiscrpna tema i da mnogi mogu da nauče nešto o tome. Još nešto sam počela da radim, da pišem scenarije. Jedan društveno angažovan film bih volela da se snimi, baš povodom ljudi, odnosno porodica koje neguju bolesne. O tome se jako malo piše. Dosta se ljudi stide da pričaju o tome. A kada je jedan čovek bolestan u porodici, onda je cela porodica bolesna. I treba pričati o tome, treba razumeti te ljude, treba ispričati te neke situacije, da prosto ljudima bude lakše da shvate da i drugi tako kroz to prolaze, da nisu jedini, da im treba podrška i da treba da je potraže i da je to potpuno u redu - otkriva umetnica.

Dragana je prošla kroz veoma težak period života. Dragoslav je nekoliko godina bio bolestan, a ona je sve vreme bila uz njega, dok su deca još bila mala.

- Ja sam Dragoslava volela, poštovala i divila sam mu se. Proveli smo 30 godina zajedno. Imala sam 26 kad sam ga upoznala. Dobili smo blizance kada je Dragoslav imao 76 godina. Pored njega sam rasla, sazrevala i učila. Bio je najdivniji čovek koga sam ja upoznala. I dan-danas, kad pričam o njemu, mislim, teško je što ga nema. Odem na groblje, pričam sa njim, a nastavim da pričam i uveče. Molim ga da mi da snagu. Svakog dana skoro deci nešto pomenem, kako bi tata rekao, na koji način da prevaziđemo neku situaciju, kako da njima bude lakše. Jer sada, kad se pominje njihov tata, njegov rad, ume to da bude i teško. Jesu ponosni, radosni, i tek sada gledaju ono što je on radio. Ranije su bili manji, pa nisu to shvatali. Sada, kad čuju neke lepe reči o tati, vidim ponos, ali ume tu i suza da bude u oku i tuga.

Sa ove distance, pitanje je i kako su Lazića doživljavale njegove kolege, kao umetnika i autora.

- Neki da, neki ne. Mislim da je on stalno podvlačio to da nije dovoljno ispoštovan. Smatrao je da je i on začetnik Crnog talasa. I to ga je jako bolelo, što to nije prihvaćeno od kolega.

Progovorila o deci

Njihova deca, blizanci Iskra i Lazar, već pokazuju interesovanje za umetnost.

- Zapravo, ćerka Iskra je već dobila ponudu za jednu ulogu, da glumi devojčicu od 15 godina koja ima neku tešku priču. Pročitala je deo toga i odlučila je da to prihvati. Tako da nas čeka burna jesen i zima. Sin Lazar, on se lomi između psihologije i tatinog poziva, da bude reditelj. A ćerka, ona prvenstveno želi da se bavi glumom, fotografijom, a malo, kaže, želela bi i ona da režira.Iskra se, pored svega, godinama bavi i baletom. Ona je jedna multitalentovana devojčica i beskrajno je vredna. Ide u Nacionalnu fondaciju za igru “Aja Jung” već godinama. Do sada je dobila fantastične ocene na kraju školske godine. Tako da videćemo na koju će stranu prevagnuti. Ona bi čas jedno, drugo, ali drago mi je što je vrlo predana. Divno slika, divno recituje. Tako da, ima dara. Sad bi volela da se bavi medicinom. Ali nadam se da će to da zaobiđe. Lepo je da pomogne, ali prosto je to kao da ne ide uz nju. Ne znam. Tako je vidim. Ali rekla mi je da joj “ne krešem krila”, nego da je pustim i tako ću i raditi. Neka ona bira šta želi - smatra glumica.

Na opasku da će možda ipak krenuti maminim glumačkim ili tatinim rediteljskim putem, Dragana govori o njenoj posebnoj osetljivosti i potrebi da pomaže drugima.

- Iskra je stvarno neverovatno osetljiva. Želi da pomaže ljudima, volontira u Crvenom krstu. I Lazar i ona su tako divna deca. Ja sam beskrajno zahvalna Bogu i Dragoslavu što ih imam i što su oni sada moja sreća i podstrek za dalje. I mislim da ćemo lako mi da se dogovorimo kako ćemo, dok oni malo još sazru, dok pronađu sebe. A ja sam tu da ih podržim. I iskrena da budem, gluma ume da bude i nesigurno zanimanje. Ali ako nešto voliš, to je najvažnije. Ja ću ih podržati u svemu za šta se opredele.

Na kraju, kad se spomene Dragoslav, Dragana prvo pomisli na ono što što nikada neće zaboraviti kada je u pitanju njen suprug.

- Toplinu, ljubav, sigurnost, predanost. Bio je beskrajno vredan. Ja još spavam, on se probudi, već je skuvao kafu, zove me: “Gagi, Maki, nešto sam napisao sjajno, sinoć sam se setio, odmah sam ustao, zapisao, danas sam to nastavio.” Mislim, to je neverovatno. To sam učila od njega a verujem i drugi. I kad je bio na setu, prosto, on povuče sve i svi su onda i raspoloženi i orni i od ničega naprave nešto. Znači, kad nema, kad nešto zafali, to se nekako stvori. Svako ima neku ideju. Umeo je da motiviše ljude, da pokrene. I zaista je voleo set, glumce, ekipu. Nikad nije zaboravljao da se zahvali.

(Telegraf.rs)