Pobednica Nikad nije kasno postala seksolog, pa otkrila šta je muškarac krio od partnerki: "Prijavila sam ga"

Za Ivanu Lolu Šalipur možemo reći da je znanjem, glasom i pojavom osvojila pola sveta.

Na našim prostorima publici je poznatija kao pobednica muzičkog takmičenja „Nikad nije kasno“, ali njen životni i profesionalni put daleko je širi od muzike.

Preporučujemo

Rođena u Sarajevu, Ivana je tokom devedesetih otišla iz Bosne u Ameriku, gde je izgradila život i karijeru. I dok je muzika ostala važan deo njenog sveta, paralelno je gradila i jedan potpuno drugačiji profesionalni put.

Na Institutu Kinsey završila je studije psihologije, a potom postala klinički psiholog i seksolog.

To je tema našeg intervjua.

Ivana šta je seksologija?

- Seksologija je multidisciplinarna oblast koja proučava ljudsku seksualnost, a ne samo seksualni odnos, kako ljudi često pretpostavljaju. Ona obuhvata seksualno ponašanje, želju, uzbuđenje, zadovoljstvo, seksualno zdravlje, identitet, intimnost, partnerske odnose, komunikaciju, ali i psihološke, biološke, društvene i kulturološke faktore koji utiču na našu seksualnost.

Kada govorimo o seksualnoj terapiji, vrlo brzo shvatimo da rijetko razgovaramo samo o seksu. Razgovaramo o tijelu, samopouzdanju, stidu, povjerenju, odnosima, ranijim iskustvima, očekivanjima i sposobnosti da partneru kažemo šta želimo, ili šta ne želimo.

Zbog čega ste se opredelili za ovu granu psihologije?

- Uvijek me je zanimalo ono o čemu ljudi teško govore. Seksualnost je jedan od najintimnijih dijelova čovjeka, a istovremeno jedan od dijelova o kojem smo naučeni da ćutimo.Posebno mi je zanimljiv kontrast između Amerike i Balkana. Kod nas se o seksu istovremeno govori svuda i nigdje. Seksualnost je prisutna u muzici, medijima, društvenim mrežama i svakodnevnom humoru, ali kada treba iskreno razgovarati o želji, nezadovoljstvu, problemima u vezi ili vlastitom tijelu ,tada se često pojavljuju stid i nelagoda.Upravo taj prostor između onoga što ljudi osjećaju i onoga što sebi dozvoljavaju da izgovore meni je fascinantan.

Koje su najčešće predrasude koje ljudi kod nas imaju?

- Jedna od najvećih je da kod seksologa odlaze samo ljudi koji imaju neki „ozbiljan problem“ ili seksualnu disfunkciju.Druga je da dobar seks treba jednostavno da se desi sam od sebe. Ako partneri moraju razgovarati o njemu, onda navodno nešto nije u redu. A zapravo je često potpuno suprotno .. kvalitetna intimnost zahtijeva komunikaciju.Postoje i snažni dvostruki standardi. Muška seksualnost se često podstiče, dok se ženska i dalje procjenjuje i kontroliše. Istovremeno, od muškarca se očekuje da uvijek želi seks, da uvijek zna šta radi i da nema nesigurnosti. Takva očekivanja štete i muškarcima i ženama.

Kako ljudi ovde reaguju kada čuju da ste seksolog?

- Reakcije su uglavnom ili velika radoznalost ili blaga nelagoda ..sredine skoro da nema. Ljudi se prvo nasmiju ili naprave neku šalu, a onda, kada ostanemo nasamo, krenu pitanja koja očigledno godinama nisu imali kome da postave.To mi zapravo najbolje pokazuje koliko nam nedostaje normalan prostor za razgovor o seksualnosti. Ne zato što ljudi na Balkanu manje razmišljaju o seksu , naprotiv , već zato što još uvijek nismo sasvim naučili da o njemu razgovaramo bez srama, osuđivanja ili senzacionalizma.

Mediji, društvene mreže, pornografija i rijaliti programi javno ističu seksualnost. Kakav uticaj to ima?

- Problem nije sama seksualnost. Seksualnost nije nešto čega treba da se stidimo. Problem nastaje kada dobijamo veoma iskrivljenu sliku o tome kako seks, tijelo i intimnost „treba“ da izgledaju.Pornografija, na primjer, može kod nekih ljudi stvoriti nerealna očekivanja ako postane glavni izvor seksualnog obrazovanja. Društvene mreže dodatno stvaraju pritisak oko izgleda, poželjnosti i performansa.Mladi mogu biti izloženi ogromnoj količini seksualnog sadržaja, a istovremeno dobiti veoma malo kvalitetnog obrazovanja o pristanku, granicama, zadovoljstvu, komunikaciji i zdravim odnosima.To je paradoks našeg vremena: seksualnog sadržaja imamo više nego ikada, ali to ne znači automatski da smo seksualno obrazovaniji.

Ne možemo da ne spomenemo veštačku inteligenciju. Da li je AI štetan?

- AI sam po sebi nije ni dobar ni loš, mnogo zavisi od načina na koji ga koristimo. Može biti koristan za edukaciju i kao prvi korak ljudima koji se stide da postave određena pitanja. Ali problem nastaje ako AI počne da zamjenjuje stvarne odnose, stručnu procenu ili ljudsku intimnost. Posebno moramo biti oprezni kada su u pitanju emocionalna zavisnost od AI sistema, privatnost, seksualno eksplicitan sintetički sadržaj i korištenje nečijeg li Add New ka bez pristanka. Tehnologija se razvija mnogo brže nego što razvijamo pravila i psihološku pismenost potrebnu da je koristimo.

Kako naučiti decu da izraze emocije na zdrav način?

- Prvo tako što ćemo prestati da dijelimo emocije na „muške“ i „ženske“. Kada dječaku kažemo „nemoj plakati“, ne učimo ga da bude snažan. Učimo ga da sakrije emociju. A emocija koja nema jezik ne nestaje ,samo kasnije pronađe drugi način da izađe.Djeci treba dati riječi za ono što osjećaju: ljutnju, strah, tugu, ljubomoru, razočaranje. Treba ih naučiti da osjećaj nije isto što i ponašanje. Imaš pravo biti ljut, ali nemaš pravo nekoga povrijediti zato što si ljut. Emocionalna pismenost koju naučimo kao djeca jednog dana postaje komunikacija koju unosimo u partnerske odnose.

Zbog čega žene, a zbog čega muškarci odlaze kod seksologa?

- Razlozi se zapravo preklapaju mnogo više nego što ljudi misle. I muškarci i žene dolaze zbog seksualne želje, zadovoljstva, poteškoća u seksualnom funkcionisanju, problema u odnosu, nevjere, nesigurnosti, različitog libida ili problema u komunikaciji.Kod nekih muškaraca seksualna poteškoća vrlo brzo postane pitanje: „Šta nije u redu sa mnom kao muškarcem?“ jer su seksualna sposobnost i muškost dugo povezivane.Kod nekih žena vidimo drugačiji pritisak , godine stavljanja vlastitih potreba na posljednje mjesto, teškoću da kažu šta žele ili očekivanje da treba da osjećaju želju čak i kada je ne osjećaju.Naravno, to nisu pravila za svaki pol. Svaka osoba dolazi sa svojom pričom.

Koji su najčešći problemi zbog kojih vam se obraćaju parovi?

- Jedan od najčešćih je različit nivo seksualne želje. Jedna osoba želi seks češće, druga rjeđe, i onda oboje počnu to da doživljavaju lično.Jedan partner se osjeća odbačeno, drugi pod pritiskom. Što je veći pritisak, želja često postaje još manja , i tako nastaje začarani krug.Česti su i gubitak intimnosti nakon mnogo godina veze, nevjera, problemi sa povjerenjem, seksualna rutina, teškoće u komunikaciji, erektilne poteškoće, prerana ejakulacija, teškoće sa orgazmom, bol tokom odnosa i promjene seksualnosti nakon djece ili velikih životnih promjena.I vrlo često par dođe zbog „problema sa seksom“, a ispostavi se da seks samo pokazuje ono što se već dešava u odnosu.

Zašto su nam određene osobe privlačne i šta to kontroliše?

- Privlačnost nema jedan prekidač.U njoj učestvuju biologija, izgled, miris, glas, ponašanje, ličnost, prethodna iskustva, emocionalna sigurnost, kultura, naše predstave o odnosima, pa čak i kontekst u kojem nekoga upoznajemo.Zato nam osoba koja je objektivno veoma lijepa može biti potpuno seksualno nezanimljiva, dok nas neko drugi privuče gotovo trenutno, a da ni sami ne možemo odmah objasniti zašto.Privlačnost je spoj tijela, mozga, iskustva i značenja koje dajemo drugoj osobi.+

Parfemi sa feromonima — deluju li zaista?

- Tu bih bila veoma oprezna sa marketingom.Kod mnogih životinjskih vrsta feromoni imaju jasnu biološku ulogu. Kod ljudi je priča mnogo komplikovanija i nemamo uvjerljive dokaze da komercijalni „feromonski parfem“ može nekoga učiniti seksualno privlačnijim na način na koji reklame često obećavaju.Miris svakako može imati veoma snažnu ulogu u privlačnosti. Ali to nije isto što i tvrdnja da nekoliko kapi „feromona“ može hemijski natjerati nekoga da vas želi.Nažalost ili na sreću , još uvijek nemamo parfem koji može odraditi cijeli posao umjesto nas.

Zašto terapeut ne bi trebalo da "leči“ prijatelje?

- Zbog granica i takozvanih dvostrukih odnosa.Terapeut o prijatelju već ima mišljenje, zajedničku istoriju i emocionalnu vezu. Prijateljstvo podrazumijeva uzajamnost , danas ja pričam tebi, sutra ti meni. Terapijski odnos nije tako strukturiran.Zato prijatelju mogu pružiti podršku, saslušati ga i pomoći mu da pronađe odgovarajućeg stručnjaka. Ali biti nečiji prijatelj i istovremeno njegov terapeut može ugroziti granice i objektivnost potrebne za terapijski proces.

Možete li izdvojiti neki slučaj koji vam je bio posebno upečatljiv?

- Da. Postoji jedan slučaj koji mi je ostao posebno upečatljiv, naravno bez ikakvih detalja koji bi mogli otkriti identitet osobe. Radila sam sa muškarcem koji je znao da ima polno prenosivu infekciju, ali je svjesno odlučio da to ne govori svojim seksualnim partnerkama i nastavio je da ima odnose sa njima bez njihovog znanja o riziku kojem su izložene.Meni je taj slučaj bio posebno težak zato što tu više ne govorimo samo o seksualnosti ili partnerskom problemu. Govorimo o pristanku, odgovornosti i zdravlju drugih ljudi. Osoba ne može donijeti istinski informisanu odluku o seksualnom odnosu ako joj je uskraćena informacija koja direktno utiče na njeno zdravlje.Situacija je bila dovoljno ozbiljna da sam je, u skladu sa profesionalnim i zakonskim obavezama koje su važile u toj situaciji, prijavila nadležnima. To nije bila laka odluka, ali mi je taj slučaj ostao kao veoma snažan podsjetnik da povjerljivost u terapiji jeste ogromna odgovornost , ali postoje situacije u kojima se moraju uzeti u obzir i ozbiljni rizici po druge ljude.

Može li se seksologija u Srbiji razviti kao u Americi i šta nas najviše koči?

- Može, ali ne očekujem da se razvija identično jer je kulturološki kontekst drugačiji.Najveće prepreke su stigma, nedostatak kvalitetne seksualne edukacije i činjenica da ljudi često čekaju da problem postane veoma ozbiljan prije nego što potraže stručnu pomoć.Ali mislim da se stvari već mijenjaju. Mlađe generacije otvorenije govore o mentalnom zdravlju, granicama, seksualnosti i partnerskim odnosima.Meni cilj nije da Balkan postane Amerika. Cilj je da dođemo do tačke u kojoj čovjek može reći „imam problem u seksualnom životu i želim stručnu pomoć“ jednako normalno kao što bi potražio pomoć zbog bilo kojeg drugog aspekta svog zdravlja.

Zašto je važno da razumemo i upoznamo sopstvenu seksualnost?

- Zato što je veoma teško drugoj osobi objasniti šta želimo ako to ni sami ne znamo. Poznavati vlastitu seksualnost ne znači samo znati šta nam prija u seksu. To znači razumjeti svoje želje, granice, vrijednosti, tijelo, šta nam daje osjećaj sigurnosti, šta nam ne odgovara i šta za nas intimnost uopšte znači.Osoba koja poznaje sebe lakše kaže da, ali još važnije , lakše kaže ne.A možda je najvažnije da seksualnost prestanemo posmatrati kao nešto što treba dokazivati, izvoditi ili „raditi pravilno“. Zdrava seksualnost nije performans. To je dio odnosa koji imamo sa sopstvenim tijelom, sobom i, kada to želimo, sa drugom osobom. Što manje srama imamo prema sopstvenoj seksualnosti, to više prostora imamo za odgovornost, komunikaciju, granice i stvarnu intimnost.

(Telegraf.rs)