"Bili smo svi zajedno" Otac Nemanje Gudelja prvi put o susretu sa unukom Ilijanom: Supruga je bila emotivnija!

Dolazak malog Ilijana doneo je posebnu radost porodici Gudelj, a ponos zbog prinove ne kriju ni baka Olivera i deka Nebojša.

Anastasija Ražnatović i Nemanja Gudelj postali su roditelji 15. jula, a Nemanjin otac sada je prvi put detaljnije govorio o emocijama koje su ga preplavile kada je saznao da je postao deda.

Preporučujemo

Nebojša Gudelj prisetio se trenutka kada je u porodicu stigla prinova i otkrio ko je prvi pustio suzu radosnicu.

- To treba doživeti, a kada doživite, zaista je teško opisati rečima. Kada dobiješ svoju decu, misliš da si već upoznao najveću moguću ljubav, a onda dođe unuče i otvori se jedna potpuno nova emocija, jedna nova radost. To je velika sreća koja sa sobom donosi mnogo radosti, ponosa i zahvalnosti. Mislim da smo oboje bili veoma emotivni, ali supruga je to ipak doživela nekako emotivnije od mene. Ja sam možda pokušavao malo duže da se držim.

"Najvažnije nam je bilo da prvi trenuci pripadnu roditeljima"

Govoreći o prvim trenucima nakon rođenja unuka, Nebojša je istakao da je čitava porodica bila zajedno, ali da su Anastasija i Nemanja bili u prvom planu.

- Iskreno, ne sećam se tačno ko ga je prvi uzeo u naručje, ali mislim da su to, naravno, bili Anastasija i Nemanja. Svi smo u tom trenutku bili zajedno kao porodica. Najvažnije nam je bilo da ti prvi trenuci pripadnu roditeljima. Mi smo uvek bili tu da delimo njihovu sreću, ali bez potrebe da budemo u centru pažnje. Najvažnije je da smo svi zajedno dočekali jedan novi život i novog člana naše porodice.

Na pitanje da li će kao deda biti popustljiviji nego što je bio kao otac, Nebojša se nasmejao i priznao da će Ilijan verovatno imati posebne privilegije.

- Verovatno ću kao deda biti malo popustljiviji nego što sam bio kao otac (smeh). Ali mislim da ljubav nije u tome da detetu ispuniš baš svaku želju. Želim da Ilijan odrasta okružen ljubavlju, ali isto tako da nauči vrednost rada, poštovanja, odgovornosti i porodice. Naravno, za dosta stvari će deda verovatno biti prava adresa kada mama i tata kažu "ne" (smeh). To je valjda jedno od prava koje dobijemo kada postanemo dede.

Nemanjin otac otkrio je i kakvu bi poruku jednog dana voleo da prenese svom unuku.

- Biće vremena za sve te razgovore. Život će ga mnogo čemu naučiti, ali ako bih morao izdvojiti ono najvažnije, rekao bih mu da pre svega uvek bude čovek. Da voli, poštuje i ceni svoje roditelje i svoju porodicu. Život će mu doneti i pobede i poraze. Važno je da posle svakog od njih ostane isti čovek, da zna ko je i odakle dolazi, da nikada ne zaboravi svoju porodicu, svoj identitet, svoju kulturu, svoje korene i svoje prezime. Sve ostalo u životu dolazi i prolazi, ali te vrednosti treba da ostanu.

Nebojša je zatim objasnio i po čemu se ljubav prema unuku razlikuje od ljubavi prema sopstvenoj deci.

- Sada razumem. Ljubav prema svojoj deci je ogromna, ali sa sobom nosi i veliku odgovornost, brigu, strah, vaspitanje i ono stalno roditeljsko pitanje da li nešto radiš kako treba. Sa unučetom je ipak drugačije. Kao da dobiješ priliku da ponovo proživiš deo te iste ljubavi, ali ovog puta s mnogo više životnog iskustva, više mira i mnogo manje žurbe. A postoji još nešto posebno, u svom unučetu vidiš nastavak svoje dece, svoje porodice i svega što smo supruga i ja godinama zajedno gradili. Vidiš jednu novu generaciju i nastavak porodice. To je osećaj koji je teško objasniti nekome ko ga još nije doživeo. Mislim da ga tek kada postaneš baka ili deka zaista možeš razumeti.

"Prezime Gudelj nastavlja da živi"

Za Nebojšu je dolazak Ilijana mnogo više od nove životne uloge. Kako kaže, posebno ga je dirnula spoznaja da sada njegov sin drži svoje dete u naručju.

- To je zaista poseban osećaj. Poseban je već sam trenutak kada shvatiš da si dobio jednu novu i veoma lepu životnu titulu, postao si deka, a supruga baka. Gledaš svoje dete koje si nekada držao za ruku i učio prvim životnim koracima, a sada ono drži svoje dete i daje ti tvog unuka da ga ti držiš u naručju. Tada zaista shvatiš koliko brzo vreme prolazi i koliko je porodica najveća vrednost koju čovek tokom života može da izgradi. Sigurno nas je to na neki način promenilo. Ne bih rekao da smo postali drugačiji ljudi, ali dobiješ neku novu mirnoću i još veću zahvalnost za ono što imaš. Porodica se širi, dolaze potomci, budućnost porodice se nastavlja, identitet postaje još snažniji, kultura i vrednosti se prenose na novu generaciju, a prezime Gudelj nastavlja da živi i da se širi. Za mene sve to ima posebno značenje.

(Telegraf.rs/Kurir)