"Svi su znali da su ljudi stradali po Informbirou": Emir Kusturica o klasiku "Otac na službenom putu"

Više od tri decenije nakon premijere, remek-delo Emira Kusturice, snimljeno po scenariju Abdulaha Sidrana, stoji kao monumentalni spomenik jednom vremenu i kao univerzalna, bolno iskrena priča o porodici, odrastanju i posledicama koje istorija ostavlja na živote običnih ljudi. Kroz naivne oči šestogodišnjeg Malika, klasik slavnog režisera je ispričao priču o jednoj od najvećih tabu tema Jugoslavije - Informbirou.

Upravo o ovom filmu diskutovalo na Festivalu autorskog filma, gde je govorio Emir Kusturica.

Preporučujemo

Kultni film "Otac na službenom putu" iz 1985. godine nije samo filmsko delo; on je prozor u dušu jedne epohe. Smešten u Sarajevo ranih pedesetih godina prošlog veka, film nas uvodi u život porodice Šaper. Naizgled idiličnu svakodnevicu prekida iznenadni nestanak oca, Meše (maestralni Miki Manojlović), funkcionera u Ministarstvu rada. Njegovom sinu Maliku (Moreno De Bartoli) i ostatku porodice rečeno je da je otac morao hitno da otputuje.

Ta nevina laž - "otac je na službenom putu" - postaje lajtmotiv filma i metafora za čitav sistem prećutkivanja i straha koji je vladao u Jugoslaviji nakon istorijskog razlaza Tita sa Staljinom 1948. godine. Mešin stvarni greh nije bio zločin protiv države, već neoprezan komentar na karikaturu u novinama, dodatno podgrejan osvetom njegove ljubomorne ljubavnice.

Vreme Informbiroa

Da bi se u potpunosti razumela težina filma, neophodno je poznavati političku klimu tog perioda. Rezolucija Informbiroa pokrenula je masovnu političku represiju u Jugoslaviji, usmerenu protiv svih koji su smatrani "staljinistima" ili "narodnim neprijateljima". Bio je to period kolektivne paranoje, gde je jedna pogrešna reč mogla značiti gubitak slobode, pa i života. Film se hrabro bavi ovom traumom, ali ne kroz direktnu političku analizu, već kroz intimnu, porodičnu priču.

Na jednoj tribini posvećenoj filmu, reditelj Emir Kusturica objasnio je dramaturšku logiku iza izbora ove teme. Po njemu, snaga priče leži u onome što je nazvao "antičkim uslovom" drame - činjenici da je publika već bila upoznata sa osnovnim istorijskim okvirom.

"To je antički, to je uslov koji u antici postoji. Mora da postoji neki dramski element kojeg svi znaju," istakao je Kusturica. "Tako smo učili u školi. Dakle, postoji priča, svi su znali da su ljudi stradali po Informbirou. Ali se onda ide u bioskop da se vidi kako."

Upravo u tom "kako" leži genijalnost filma. Kusturica i Sidran su uspeli da prikažu apsurdnost i surovost sistema ne prikazujući direktno logore ili saslušanja, već posledice koje oni ostavljaju na one koji ostaju - na suprugu, decu, rodbinu.

Vizuelna poetika i rediteljski rukopis

"Otac na službenom putu" je film u kojem se Kusturičin jedinstveni rediteljski stil jasno profiliše. Njegova kamera nikada ne miruje; ona pleše, trči i lebdi kroz scene, stvarajući osećaj životnosti i neposrednosti. Kusturica je otkrio da je takav pristup delimično inspirisan estetikom špageti vesterna.

"Ja sam u stvari voleo sve ono što je recimo u špageti vesternima bilo, da se kamera neprestano kreće," priznao je reditelj. Uz dinamičnu kameru, film poseduje i specifičnu vizuelnu paletu koja evocira nostalgiju i sećanje. "Uvek sam voleo taj mek, kodakov ton smeđi," dodao je Kusturica.

Ovu viziju u delo je sproveo direktor fotografije Vilko Filač, Kusturičin dugogodišnji saradnik i jedan od najznačajnijih snimatelja jugoslovenske kinematografije. Njihova saradnja iznedrila je neke od najupečatljivijih scena u filmu. Kusturica se sa posebnim divljenjem priseća Filačevog umeća, navodeći kao primer scenu selidbe porodice iz Sarajeva u Zvornik, nakon Mešinog povratka.

"On je bio junak pravi u ovom filmu. On je uspeo da iz ruke napravi, kad se sele iz Sarajeva u Zvornik, da iza dečaka koji ima unutrašnji monolog, da ide, da se spusti na... za 20 centi i da ga uz stepenice isprati u praznu sobu dok ovaj mali priča." Ovaj tehnički zahtevan poduhvat, izveden sa kamerom iz ruke, savršeno dočarava emotivno stanje dečaka i atmosferu novog, neizvesnog početka.

Glumački ansambl za večnost

Pored režije i scenarija, ono što film čini večnim jesu bravurozne glumačke izvedbe. Miki Manojlović je stvorio jedan od najkompleksnijih likova jugoslovenskog filma – Mešu, čoveka koji je istovremeno šarmantni preljubnik, nežan otac i tragična žrtva sistema. Mirjana Karanović kao njegova supruga Sena pruža snažan portret žene koja se bori da sačuva porodicu uprkos slomljenom srcu i strahu. Mustafa Nadarević kao njen brat Zijah i Pavle Vuisić kao deda, svojim ulogama dodaju slojeve humora i gorčine. Ipak, srce filma je mladi Moreno De Bartoli, čija je dečija iskrenost i zbunjenost pred svetom odraslih ono što priči daje njenu najdublju emotivnu snagu.

Nasleđe koje ne bledi

Film "Otac na službenom putu" postigao je ogroman uspeh, kako kod publike, tako i kod kritike. Trijumf na Kanskom filmskom festivalu 1985. godine, gde je osvojio Zlatnu palmu, lansirao je Emira Kusturicu u sam vrh svetske kinematografije. Usledila je i nominacija za Oskara za najbolji strani film.

Međutim, njegov najveći značaj leži u kulturnom i istorijskom uticaju. Godine 2016, Jugoslovenska kinoteka je, zbog njegove umetničke i istorijske vrednosti, proglasila ovaj film za kulturno dobro od velikog značaja. Time je i formalno potvrđen njegov status remek-dela koje je na hrabar i umetnički superioran način progovorilo o mračnom periodu, istovremeno slaveći nesalomivi duh porodice i ljubavi.

(Telegraf.rs/izvor: RTS)