Andrija Kuzmanović o novom „Kenguru“: "Pogledajte film, pa odlučite da li ćete da ga pljunete ili poljubite"

U razgovoru povodom rada na novom filmu scenariste i reditelja Miroslava Momčilovića "Kengur se vraća kući", glumac Andrija Kuzmanović do detalja otkriva kako je gradio lik Zorana Paunovića Kengura, priseća se odrastanja u novobeogradskim blokovima, govori o kolegama, porodici, teretu slave i prolaznosti modernog doba.

Šta je ono što suštinski povezuje Andriju Kuzmanovića i lik Kengura?

Preporučujemo

– Pre svega, povezuje nas geografsko poreklo, apsolutno. Novi Beograd, blokovi – ništa cigla, samo blok! Pored toga, ja sam trenirao fudbal, isto kao što je i Zoki u filmu igrao fudbal. Tako da tu ima dosta sličnosti. Doduše, nikad se nisam farbao u plavo. Imao sam fazu kada sam se farbao u crno dok sam bio tinejdžer, ali u plavo nikada. Takođe, imam dosta drugara sa kojima sam i danas nerazdvojan još od osnovne škole, pa čak i iz vrtića. To su te ključne sličnosti: Novi Beograd, prijatelji i iskrena ljubav prema sportu.

Jedna od najemotivnijih i najtužnijih scena je pred sam kraj filma, kada ti Jelisaveta kaže da si zapostavio prijatelje, a onda to ponoviš i ti njoj. Da li si u realnom životu zaista nekada zapostavio prijatelje?

– Pa, znate kako... Mislim da danas živimo u prebrzom vremenu za nas, obične, normalne ljude. Imamo samo deset prstiju na rukama i prosto ne stižemo da se javimo svakome. Ne stižemo da se setimo svakoga ko nam u principu, zapravo, u životu mnogo znači. Smatram da smo sa ovom tehnologijom, koliko god da smo napredovali i dobili na brzini, u međuljudskim odnosima otišli unazad.

Mislim da je ovaj film prava kritika tog stanja. Urađen je šarmantno i polutragično, baš onako kako je Mićko Momčilović fenomenalno objasnio: to je tragikomedija koja je ujedno i romansirana i sportska. Za mene je ovaj film poziv ljudima da se sete svojih prijatelja. Kroz greške koje smo mi apostrofirali na platnu, publika može da se prepozna i, ako je ikako moguće, te greške ispravi.

Nekada smo imali zajedničke rituale. Znao se kućni red – ručak je bio od tri do pet. Ako ne dođeš do pet, deda je već sve pojeo i sam se snalaziš šta ćeš da jedeš. Danas svi nekako jedemo sami i bojim se da ćemo na kraju svi i ostati sami. Zato nas ovaj film kroz kritiku i sve što se u njemu dešava na neki način vraća porodici.

Kengur na samom početku filma ima dva sna, a jedan od njih je da bude sa manekenkom. Da li se tebi taj san ostvario?

– Da, jeste u filmu, ali mi se privatno nije ispunio! Ženja Žirovčić igra moju suprugu Či i ona je fenomenalna. Ona jeste model po profesiji, ali se fenomenalno snašla u glumačkoj ulozi. Došla je u celu priču potpuno nova, nije imala iskustva sa snimanjem filma, ali je već posle prvog dana sve delovalo kao da je u tome sto godina.

Da li je Kengur kameleon ili je on zapravo neko ko je potpuno neprilagođen današnjem svetu u koji se vraća?

– Mićko i ja smo imali jasnu referencu. Zapravo, Mićko me je na to naveo, a ja sam sve to implementirao u lik Zorana Paunovića. Naš reper bio je Pol Gaskojn. Ne znam koliko ga se mlađi sećaju, ali on je bio fenomenalan engleski fudbaler koji je takođe bio ofarban u plavo i živeo potpuno ludo i tokom karijere, a posebno nakon nje. Druga velika inspiracija bio nam je Saša Đani Ćurčić, koji je napravio sjajnu karijeru u Engleskoj, a onda se vratio i njegov život se pretvorio u jednu veliku, neprekidnu žurku. Obojica su bili vanserijski fudbaleri i to niko ne može da im ospori.

Oni su naši savremenici, obojica su, hvala Bogu, živi i zdravi. Gledali smo njihove intervjue – i one aktuelne, i one kada su završavali karijere, i one dok su bili aktivni sportisti. Iz svega toga smo izvlačili detalje koji pokazuju da oni zapravo nisu kameleoni. Oni su samo to što jesu! Društvo se prilagođava njima, a ne oni društvu. Zato ne mogu da ih nazovem kameleonima; pre bih rekao da su oni ceremonijal-majstori. Oni su oni najluđi likovi koji kad uđu u društvo, naprave lom. Eto, to je zapravo naš Kengur.

Odakle dolazi ta dekadencija – prelazak iz stroge sportske discipline u potpuni haos?

– Odrastao sam na Novom Beogradu gde su roditelji većinom bili vojna lica. To je bio konzervativniji model vaspitanja i odrastanja, ali znam mnoge koji su se kasnije potpuno odmetnuli. Znam ih dosta, a i sam sam jedan od njih (smeh). U moje vreme je bilo nezamislivo da imaš tetovažu ili da se ofarbaš u neku drugu boju. S druge strane, u svetu su postojali sportisti poput Denisa Rodmana koji su pokazali da je to u redu i ljudi preko su to čak simpatisali. Ne bih rekao da mi ovde kaskamo za svetom – naprotiv, mislim da smo u Srbiji i na Balkanu po emociji i kapiranju sveta mnogo ispred drugih, ali smo za neke stvari ipak ostali konzervativni.

Kengur kog igram je lik koji je te barijere odavno probio. Nakon jedne stroge, „uštrogljene“ sportske karijere, prirodno dolazi do onoga što se u narodu zove „puštanje s lanca“. Imam dosta prijatelja koji su igrali u inostranstvu i moja generacija upravo sada završava sportske karijere. Zamislite taj život: ceo vek treniraš, ustaješ u šest ujutru, ideš na drugi trening u dva popodne, igraš tri ili četiri utakmice nedeljno, zavisno od lige. Božić ne postoji, Uskrs ne postoji, stalno si na pripremama, pitanje je koliko uopšte viđaš decu i ženu. I onda odjednom završiš karijeru, imaš teške pare u džepu, situiran si i nema više nikakve kontrole. Ne mogu da kažem da podržavam kada neko ceo život posveti ludorijama, ali potpuno razumem potrebu da se čovek jedno dve godine dobro „izluftira“, pa da se posle toga vrati normalnom životu.

Pojedine kolege su izrazile bojazan da je film možda previše „estradizovan“. Da li se plašiš takvih kritika i poređenja sa kultnim filmom „Kad porastem biću Kengur“?

– Ljudi su skloni tome da odmah unapred osude film, a mislim da je krajnje neozbiljno pričati o nečemu što još nisi ni pogledao. Danas je mogućnost komentarisanja svima dostupna, ali ja to zaista niti čitam, niti me zanima. Živimo u nekom sasvim drugom vremenu. Ipak, moraš prvo nešto da pogledaš da bi doneo sud da li je to dobro, loše, bolje ili lošije.

Mi ne jurimo film „Kad porastem biću Kengur“, niti nam je on reper u tom smislu. Meni lično je taj film bio neverovatno važan tokom odrastanja. Imao sam 18 ili 19 godina kada smo drugari Minja, Pera, Mića i ja kupili taj film na CD-u. Doslovno smo ga izlizali od gledanja! Taj film za mene ima status relikvije u mom odrastanju i osećanjima. Ali ovo što smo mi snimili nema nikakve veze sa prvim delom i ljudi to moraju da shvate.

Razumem bojazan publike jer smo imali loše primere gde nastavci kultnih filmova nisu ispali dobro, pa se retroaktivno pokvari doživljaj originala. Ovaj film nema „prvi deo“. Jedina veza je isto ime lika, što je bila velika Mićkova želja – da konačno realizuje sopstvenu ideju koja nosi to ime. Ja Mićka beskrajno volim i poštujem. Kada je čuo koliko volim originalnog Kengura, rekao mi je: „Hajde da ti potpišem i poklonim Kengurov dres“, i verujem da će to i uraditi.

Zaista nema razloga za strah. Iza ovog filma čvrsto stojim. Pored „Juga Floride“ i „Jutra“, ovo je bio jedan od najlepših setova na kojima sam radio u životu. Sada radim i novi film sa Kusturicom, gde je takođe magično i bajkovito, ali ovaj projekat mi je izuzetno drag. Ne želim da zvuči kao da se pravdam za nešto što sam radio – prosto, pogledajte film, pa onda odlučite da li ćete da ga pljunete ili da ga poljubite.

Kako iz vizure roditelja gledaš na mračne strane o kojima film govori – poroke, noćni život, ulicu? Da li te je ova uloga učinila strožim ocem?

– Ja sam po gradu od svoje 17. ili 18. godine i to nikada nisam krio. Svestan sam šta sve nosi moderno doba. Za neke stvari nisam srećan što postoje, dok su nam neke druge olakšale život. Život je zanimljiv i magičan upravo zato što je večita borba i nikada ne znaš šta donosi sutra. Ja uvek želim da mi bude lepo i kad se probudim prvo kažem: „Hvala ti, Bože, što sam uopšte otvorio oči“.

Kao roditelj, naravno da brinem kada vidim šta se sve dešava u našem okruženju. Pitam se gde će moj sin ići u školu, kakvo će mu biti odrastanje i vaspitanje. Svaki normalan roditelj se to pita, pa čak i ljudi koji nemaju svoju decu nego brinu o sestrićima i bratancima. Ipak, verujem da sve polazi od kuće. Ako dete ima zdrave i čvrste temelje u porodici, ono to oseća i onda nema problema.

Što se tiče strogoće – sigurno ću biti strožiji otac! Moji roditelji, Jelena i Radojica, bili su divni i opušteni, nisu me sputavali i beskrajno sam im zahvalan na tome, iako se to možda ne vidi po meni (smeh). Pustili su me da imam veliku slobodu i baš zato što odlično znam šta se sve nalazi sa one „druge strane“, verujem da ću ja svom detetu postaviti jasnije granice. Neću biti previše strog, najvažnije je da su deca živa i zdrava.

Koje su tri vrline, a koje tri mane tvog Kengura?

– Tri vrline su: uvek je tu za sve ljude – ko god da mu zatraži pomoć ili ima bilo kakvu ideju, on će mu izaći u susret. Zatim, izuzetno je duhovit i sklon šali. I na kraju, u suštini je pošten čovek. Bez obzira na njegov stil života, on je, baš poput Pola Gaskojna ili Đanija Ćurčića, čovek koji nema dlake na jeziku – što mu je na umu, to mu je na drumu. Za mene je to uvek bila odlika poštenja.

A mane... Pa, poroci na prvom, poroci na drugom i poroci na trećem mestu! Poroci sami po sebi obuhvataju sve one najgore ljudske slabosti.

U filmu igraju Jelisaveta Orašanin i Ivana Dudić. Kako je izgledala saradnja sa njima?

– Genijalno! Jelisaveta i ja se znamo još otkad je ona bila na drugoj godini fakulteta. Miloš Biković je sa mnom igrao u „Montevideu“ i zvao nas je na njihove ispitne predstave, pošto sam ja pet godina stariji od njih. Tada sam upoznao Jelisavetu i od tog trenutka smo nerazdvojni prijatelji. Znam da u njoj imam prijatelja za ceo život. Mi igramo zajedno i u predstavi „Hotel 88“ – ona je moja „Dželi“, moj „Dželi Boj“! Mnogo je volim i ovu ulogu sam zapravo posvetio njoj. Nas dvoje smo odrasli na sličan način: ona na Dorćolu, ja u blokovima. Ona mi je u ovom filmu bila glavni partner i ta naša iskrena ljubav i drugarstvo se vide na ekranu. Koliko god da jedno drugo iznerviramo u trenutku, na kraju dana uvek sedimo za istim stolom.

I Ivanu Dudić znam još otkako je završila studije i kada je došla u Beogradsko dramsko pozorište, gde smo oboje zaposleni. Kada se radila predstava „Kad su cvetale tikve“, ona i njene kolege su došli kao studenti i tada smo se upoznali. Ivana se kao čovek uopšte nije promenila, a kao glumica je neverovatno napredovala. Izuzetno mi je drago što su njih dve nosioci glavnih ženskih uloga u filmu.

Kako se Jelisaveta snašla u ulozi taksistkinje Krđe? To je potpuno drugačije od svega što je do sada radila.

– Ona u filmu igra Krđu, i to je bila genijalna Mićkova ideja. On je taj lik u scenariju prvobitno napisao kao muškarca, a onda ga je genijalno preinačio u ženu i dodelio Jelisaveti. Ona se u toj ulozi potpuno transformisala i poništila svoj izgled. Iako važi za jednu od najzgodnijih žena na Balkanu, dozvolila je sebi da stavi periku i da izgleda kao autentični prototip starog taksiste iz onog vremena kada ljudi nisu previše marili za fizički izgled. Pritom, Jelisaveta privatno vozi motore i rolere, tako da je vožnju onog velikog kombija savladala za samo dva dubla!

Rekao si da ljudi više ne ručaju zajedno. Da li te je nekada u poslu razočarao neki kolega?

– Da li me je razočarao kolega? Sigurno jeste. Ali sada, kada imam 40 godina, mogu otvoreno da kažem da sam za sva ta razočaranja zapravo bio kriv ja sam. Dozvolio sam neke stvari i verovao više nego što je situacija nalagala. Ponele bi me emocije u datom trenutku, poverovao bih nekome na reč i onda bih doživeo razočaranje. Zato smatram da čovek mora da pravi jasnu selekciju ljudi oko sebe.

Kada sam pomenuo porodični ručak, mislio sam na onaj nepisani kućni red koji je nekada bio svetinja: od dva do pet popodne lopta se nije čula u dvorištu, od tri do pet se ručalo i to je bilo vreme rezervisano za porodicu i mir. Kengur u filmu ne zna šta se sve izdešavalo u njegovom komšiluku i njegovoj najbližoj porodici, jer je godinama živeo preko granice gde ga je usisao taj postfudbalski rokenrol život.

To je suština ove priče: premalo učestvujemo u stvarnim životima jedni drugih. Mnogo više smo prisutni na društvenim mrežama, u telefonima i „rilsima“, umesto da sednemo kao ljudi i da se pogledamo pravo u oči.