Dobitnica nagrade Otisak Gorana Paskaljevića, rediteljka Ivana Mladenović: „Moj film nikada nije samo film”

U okviru 19.Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije, održan je razgovor “Između kadrova” sa rediteljkom Ivanom Mladenović, ovogodišnjom dobitnicom nagrade Otisak Gorana Paskaljevića.

“Mislim da ne postoji neko ko ne voli nagrade. To kod nas ide u talasima. Mi napravimo film i onda 5 godina ne napravimo film, tako da se odviknemo od nagrada tih 5 godina, i onda one dođu posle 5 ili 6 ili 7 godina ponovo. “ Ivana Mladenović je rođena u Kladovu, a već 21 godinu živi u Rumuniji, gde je završila studije režije. “ U Rumuniji me svi znaju, što se tiče filmske Industrije. Od korone mnogo više vremena provodim u Srbiji. Baš sam želela,, da više sarađujem sa ljudima iz Srbije Na filmu “Sorela di Klausura” sam sarađivala sa Vanjom Kovačević, montažerkom, i sa Momirom Miloševićem, koji je zajedno sa mnom pisao scenario, i sa Draganom von Petrovićem, montažerom. Ali mislim, iako su teme kojima se bavim univerzalne, to su i dalje filmovi na rumunskom jeziku, zato što su to autobiografske priče ljudi iz Rumunije. A sa druge strane, odrasla sam na filmovima iz Srbije. Tako da u Srbiji sam Rumunka, u Rumuniji Srpkinja, tako to ide.” Ivanin prvi dugometražni igrani film je “Vojnici. Priča iz Ferentarija”, rađen po rumunskom bestseleru Adriana Šiopa, koji u filmu tumači I glavnu ulogu: “ To je film koji prati antropologa Adriana Šiopa, koji pokušava da napiše svoj doktorski rad o romskoj muzici u romskom naselju u Bukureštu. Tu upozanje Alberta, sa kojim počinje vezu. Film govori o odnosu Rumuna i Roma u tom delu Bukurešta.” Ovom ostvarenju prethodio je dokumentarni film. "Isključi svetlo", koji prati sudbinu trojice maloletnih zatvorenika. “To su deca između 16 I 18 godina starosti, koja su počinila krivična dela. Pozvali su me da radim sa Florinom Šerbanom, jer je on radio kasting za svoju školu glume koju je organizovao u rumunskim zatvorima. Prisustvovala sam svim tim radionicama, i nas dvoje smo zajedno pripremali te momke da glume kod njega u filmu "Kad hoću da zviždim, zviždim". I moj dokumentarac je dosta povezan sa tim filmom. Isti likovi naturščici, koji su kod njega u filmu, su u stvari momci koje sam ja pratila u svom dokumentarcu. U pitanju su njihovi izlasci iz zatvora i njihovo kasnije prilagođavanje u društvu koje je bilo prilično surovo. To je film koji mislim da me je najviše, na neki način, obeležio. Nisam nikada mislila, kada sam otišla u Rumuniju da studiram film, da ću se baviti ovim temama. To se naprosto tako desilo. Kada me je pozvao Florin Šerban, kada sam radila u rumunskim zatvorima 3 i po godine, posle toga, godinu i po dana montaže, posle saradnja sa Adrianom Šiopom. Mislim, te priče su stvarno bile toliko isprepletene da, naravno, uopšte nije bilo lako, jer film nikada nije bio samo film. Posle "Vojnika" je meni opadala kosa u pečatima jedno 2 godine, od stresa u toku procesa rada, da li ću nešto da pogrešim, da li sam nekada možda postupila neetički. I naravno, bili su protesti protiv filma. Sećam se tada, 2017. da je mene to sve jako pogodilo. Onda sam se vratila kod roditelja u Kladovo na neko vreme, bavila se sobom, i onda je nastao film koji se zove "Ivana Grozna", koji se bavi osobom koja je hipohondar i koja stalno nešto pokušava da nađe šta nije u redu sa njom, i zašto moj film nije savršen, i zašto moj film nije bolji, i zašto ja nisam bolja. “

Preporučujemo

“ Za "Ivanu Groznu", sećam se da sam napisala prvu ruku scenarija, koja je onako bila dosta tragična, a onda je Adrian uzeo taj scenario i napisao ga kao da se na neki način podsmeva tom stanju. I onda je taj film napravljen zajedno sa mojom porodicom i sa mojim bivšim momcima u Kladovu i van Kladova u Rumuniji, i sa Ankom Pop, koja je zapravo velika inspiracija za "Sorelu.Ona mi je i dala taj rukupis Lilijane Pelić, nikada objavljen.”

“”Ivana Grozna” apsolutno nije imala budžet, zato što su producenti rekli kao: "Ajde sada mi da razvijamo taj film." Meni nije padalo na pamet da razvijam film, nego sam pozajmila 10.000 evra od jednog druga koji je već pomagao različite romske umetnike, i rekao je: "Okej, daću ti 10.000 evra. " I u stvari, on je platio tada kameru, rasvetu i zvuk. A iz Kladova su mi razni ljudi, na primer vlasnik hotela ili vlasnici nekih kafića pomogli, i jedan čak čovek koji živi u Americi je došao je kod mog tate i stavio mu je 1.000 dolara na sto i podržao je taj film. Posle jednog prilično uspešnog filma koji je imao premijeru u San Sebastijanu, ja sam išla i prosila pare po Kladovu da napravim "Ivanu Groznu", jer nisam htela da čekam. Želela sam da snimim taj film dok je meni loše. Shvatila sam da i dalje ne znam šta mi je. Ja sam i dalje verovala da imam neku bolest. Nisam znala da imam anksiozne napade. I onda sam jako želela da taj film snimim sa svim tim u tom trenutku. Snimali smo prvo 2 nedelje, i tu sam zvala jedno 15 ljudi iz Bukurešta da dođe, mojih drugara. Oni su profesori na fakultetu, predaju istoriju filma ili književnosti, ili moja drugarica Ana, kompozitorka, i oni su svi došli i pomogli mi da napravim taj film. O devojci koja se vraća u svoj rodni grad, ima vezu sa nekim mladićem koji je mnogo mlađi od nje, u isto vreme ima te anksiozne napade, i postoji i priča o nasledstvu, je l' te, da žene nikada baš ne dobiju podjednako nasledstvo kao i braća. I, u stvari, reći ću o jednoj porodici koja prolazi kroz sve to, bori se sa ćerkinim hipohondrijskim napadima, i za to vreme se dešava festival srpsko-rumunskog prijateljstva u tom mom malom rodnom gradu. U tom mom malom rodnom gradu glumili su apsolutno svi, pa čak i neki članovi opštinskog veća. Sećam se kada sam pitala roditelje: "Da li mislite, ako pitam ove ljude da glume u mom filmu, da li će pristati? " Moji roditelji su rekli: "Jesi ti normalna? Nemoj slučajno da si ih pitala.” Ja sam otišla kod čoveka koji je tada, ne sećam se baš da li je bio predsednik opštine, ali je bio zaista veliki faktor u opštini, i on je pristao. I mi smo svaki dan vežbali. Iako je to istinit događaj, scenario je u pisan kao dijalog, kao neki dnevnik, Ja sam držala radionice glume u Kladovu nekih 5-6 meseci, i sa svojim roditeljima, iako su to bile njihove replike, mi smo te replike vežbali, te dijaloge, tu ne postoji improvizacija. Često me pitaju da li su tvoji filmovi improvizacija ili ne, oni apsolutno nisu improvizacija. Naturpčici u "Vojnicima" su vežbali godinu i po dana, a u "Ivani Groznoj" otprilike oko 4-6 meseci . Ljudi u stvari žele da se igraju i vole da budu deo tako nečega, ako im se pruži prilika.”

Nakon autobiografskog ostvarenja “Ivana Grozna”, 2025. je premijerno na festival u Lokarnu prikazan film “Sorela di Klausura”. Film prati tridesetšestogodišnjz Stelu, koja se zaljubljuje u poznatog balkanskog muzičara nakon i uz pomoć starlete-muzičarke Vere seli se u Bukurešt u želji da ga upozna i pobegne od siromaštva.

“ Moj film je mnogo komičniji, more life than life is. Život mojih junakinja je mnogo teži nego što je to u filmu. Anka Pop mi je dala rukopis Lilijane Perić, meni je to bilo nešto najzabavnije, najinteresantnije, ali tek onda kada sam upoznala Lilijanu, shvatila sam u stvari koliko je njen život težak. Ona je završila književnost i engleski, ali je bila potpuno nesnađena, radila je smene po fabrikama, nije imala zdravstveno osiguranje, to je stvarno bilo užasno, užasno teško za nju da nađe posao. Ovaj scenario je prošao kroz stvarno mnogo ruku i mnogo žena, i moram da priznam, mnogo feministkinja. Lilijani je bilo najbitnije da njen lik nikada ne ostane ni sa jednim muškim likom. Da ona dokaže toj osobi u koju je zaljubljena, da samo njega voli, tog muzičara, i da ona ne želi nijednog drugog muškarca u svom životu. Ovo je bio prvi film da sam radila sa dve profesionalne glumice. Do sada su svi moji filmovi bili apsolutno sa naturščisima, jer nisam mogla da verujem da profesionalni glumci mogu da portretizuju delove zajednice o kojima sam pričala. Sada sam promenila mišljenje, jer su me ove dve glavne glumice u “Soreli” naučile mnogim stvarima.”

Ivana Mladenović je govorila I o svom glumačkom iskustvu. Igrala je u filmu Radu Žudea "Srce sa ožiljcima”, kao I u seriji “Blok 27”, ali I novoj ulozi u filmu Srđana Dragojevića “Osmi mart”: “ To je stvarno jedna mala, mala, mala epizoda kod Srđana Dragojevića. Bilo je prilično zabavno. Svidelo mi se to koliko je on spreman dolazio na snimanje, to je sve išlo pod konac, i radio je sa snimateljkom, sa Tanjom Krstevskim pa mi je bilo interesantno, da vidim kako se jedna žena snalazi u ulozi snimatelja na tako ozbiljnom i velikom projektu, i mnogo mi se dopalo. sceni sam sa Ksenijom Marinković. Kada znaš da nisi glumac, a imaš neke partnere koji su zaista ogromni glumci, pojede te živi blam što si tu, ali je bilo interesantno, i Ksenija je apsolutno jedna od najdivnijih glumica, i baš je bila dobra drugarica, pomogla mi je. Nadam se da me neće iseći, pa i ako me iseče, bilo je dobro iskustvo. “

O planovima: “Napisala sam jedan kratki dokumentarac, i to spremam za sledeći konkurs u Rumuniji kad god ga budu objavili, i spremam jedan dugometražni, ja se nadam dokumentarac o jednom suđenju koje je u Rumuniji bilo prilično kontroverzno. Zaista želim da imam najbolji mogući scenario, jer sam do sada radila sa scenarijima koji su ostavljali prostora za improvizaciju u režiji, mislim da bih sada želela da probam nešto drugo. Meni je pisanje najteže, i mislim da postoji ta nesigurnost, od kad sam se preselila u Rumuniju da ni na srpskom ni na rumunskom zapravo ne mogu sa se potpuno izrazim. Mislim da sada zaista želim da radim sa profesionalnim scenaristom.”

(Telegraf.rs)