Saša Obradović novi gost podkasta "Glasno": Zašto pisac ne sme biti dosadan i kako finska sauna otvara dušu

U najnovijoj epizodi podkasta "Glasno", u produkciji Službenog glasnika, gostovao je Saša Obradović - diplomata, pravnik, ali pre svega plodan pisac i prevodilac. Povod za razgovor bile su njegove dve najnovije knjige: autorski roman "Ono što pisac nije hteo da kaže" i prevod finskog klasika Juhanija Hoa, roman "Johan".

Kroz razgovor koji se kretao od ulica Valjeva osamdesetih godina, preko sudnica, pa sve do hladnih, ali srdačnih predela Finske, Obradović je ponudio jedinstven uvid u to šta znači biti pisac u savremenom svetu.

Preporučujemo

Šta pisac (ne) sme da kaže?

Centralna tema Obradovićevog novog romana sadržana je u samom naslovu. Postavljajući pitanje granica književne slobode, autor ističe da pisac nema pravo na samo jednu stvar - da bude zamoran.

"Pisac svakako ne sme da bude dosadan. To je prvi postulat. I ne sme da podučava, da bude didaktičan. Što se tiče teme i sadržaja, tu apsolutno ne bi smelo da postoji nikakvo ograničenje", ističe Obradović.

Njegov glavni lik, Slavko Stošić, kroz neku vrstu autofikcije i ispovesti pred psihijatrom, pokušava da racionalizuje svoje traume. Obradović se poigrava sa istinom, ostavljajući čitaoca u dilemi da li je lik zaista počinio zločin ili ga je izmaštao.

Od valjevske "kolonije" do finskih sauna

Obradović, rođeni Valjevac, u svom radu često evocira duh svog rodnog grada, pominjući imena poput Makija Arsenijevića, koja su obeležila lokalnu kulturnu scenu. Ipak, njegova diplomatska karijera odvela ga je daleko, a šest godina provedenih kao ambasador Srbije u Finskoj duboko su uticale na njegov rad.

Rezultat tog boravka je prevod romana "Johan" (originalno "Juha") Juhanija Hoa iz 1911. godine. Obradović u ovom finskom remek-delu vidi univerzalne obrasce koji podsećaju na našu tradiciju.

"Za mene je sudbina Johana (Juhe) praktično sudbina našeg Banović Strahinje. To je bila vodilja da je to nešto što ćemo mi jako dobro razumeti zbog svoje tradicije i lektire", objašnjava on.

Osvrćući se na život na severu, Obradović je sa simpatijama govorio o finskoj kulturi ćutanja i saunama kao mestima gde se čak i najzatvoreniji ljudi otvaraju. Posebno je zanimljivo njegovo poređenje srpskog i finskog jezika: "Finski je jezik zgodan jer je 'po Vuku' - jedno slovo, jedan glas. Fonetski su nam jezici veoma slični."

Sukob generacija: "Mangupi" protiv Gen Z

Jedan od upečatljivijih delova razgovora ticao se promene društvenih vrednosti i načina života. Obradović, koji danas u Valjevu trči planinske trke sa mladim ljudima, primećuje drastičnu razliku između svoje "mangupske" generacije i današnje "Generacije Z".

"Ovi dečaci s kojima trčim po planinama - oni niti piju, niti puše, zdravo se hrane. Ja sam jedini koji posle trke naruči pivo. Plašim se da će me, koliko su pravoverni, jednog dana strpati u neki vaspitno-popravni dom za stara lica", našalio se pisac, dodajući da su za njegovu generaciju alkohol, gitara i bunt bili neizostavne faze inicijacije.

Simbolika sarme i književna taktika

U svom romanu, Obradović koristi neobične metafore, a jedna od njih je i čuveno domaće jelo. Njegov junak, koji radi kao kuvar na kruzeru, savetuje da se svingerske žurke izbegavaju onog dana kada se jede sarma.

"Sarma je monogamno jelo. Porodično jelo. To je taktika proze - ta taktilnost i miris su važni. Čitalac se veže za te male, obične stvari koje nose duboku simboliku", kaže Obradović.

Povratak razgovoru

Završavajući gostovanje u podkastu "Glasno", Saša Obradović je naglasio važnost dijaloga o kulturi i književnosti u vremenu koje ih polako zaboravlja. Njegov rad, bilo da je reč o diplomatiji ili pisanju, ostaje fokusiran na razumevanje čoveka, njegovih strahova i potrebe da ispriča svoju priču, bez obzira na to šta je "pisac hteo da kaže".

Za ljubitelje slojevite proze koja spaja lokalno i univerzalno, Obradovićeva dela ostaju obavezna lektira koja nas podseća da su, uprkos tehnološkom napretku, suštinska pitanja ljudske sreće i nesreće ostala ista.

(Telegraf.rs)