Bio je genijalac: Iz svog grada je izgnan, a potom je napisao remek-delo koje zna ceo svet

On nije bio samo pesnik; bio je vojnik, apotekar, diplomata i izgnanik. Dok je Italija njegovog doba krvarila u građanskim ratovima, on je gradio svet koji će trajati vekovima. Ovo je priča o "Vrhovnom pesniku" (il Sommo Poeta), čoveku koji je od firentinskih ulica napravio pozornicu za čitav univerzum.

Preporučujemo

U rano jutro 14. septembra 1321. godine, u Raveni je utihnulo srce čoveka koji je, prema sopstvenim rečima, proputovao kroz dubine pakla, popeo se uz planinu čistilišta i dotakao svetlost raja. Dante Aligijeri, otac italijanskog jezika i pisac najčuvenijeg epa svetske književnosti, umro je u izgnanstvu, daleko od svoje voljene i surove Firence. Danas, sedam vekova kasnije, njegova „Božanstvena komedija“ i dalje je ogledalo u kojem čovečanstvo posmatra svoje vrline i poroke.

Susret koji je promenio istoriju: Beatrice

Danteov život obeležila je jedna od najpoznatijih platonskih ljubavi u istoriji. Kada mu je bilo samo devet godina, sreo je Beatriče Portinari. Iako su se sreli svega nekoliko puta u životu i verovatno nikada nisu razmenili više od kurtoaznog pozdrava, ona je postala njegova muza, simbol božanske milosti i vodič kroz Raj.

Zanimljivo je da je Dante, po običajima tog vremena, već sa 12 godina bio veren drugom ženom, Đemom Donati, kojom se kasnije i oženio. Ipak, Beatriče je ostala centar njegovog duhovnog kosmosa. Njena smrt 1290. godine gurnula je Dantea u duboku tugu, ali i u svet filozofije i teologije, iz čega će se roditi njegova genijalnost.

Političar sa receptom: Zašto je Dante bio apotekar?

Malo je poznato da Dante nije bio samo povučeni pesnik. Bio je aktivan vojnik koji se borio u bici kod Kampaldina, ali i ambiciozni političar. Međutim, zakoni Firence tog doba bili su strogi: plemić koji je želeo da učestvuje u javnoj službi morao je biti član nekog esnafa (ceha).

Dante je izabrao apotekarski esnaf. Razlog? U to vreme, u apotekama su se prodavale knjige. Tako je "Vrhovni pesnik" postao registrovani lekar i farmaceut, iako se tom profesijom nikada nije bavio. Njegov politički angažman doveo ga je do pozicije jednog od šestorice upravnika Firence, ali mu je to na kraju donelo i propast.

Izgnanstvo: Presuda na lomaču

Danteov život se srušio 1301. godine. Dok je bio u Rimu kao ambasador kod pape Bonifacija VIII, u Firenci je izvršen državni udar. Njegovi politički protivnici, Crni Gvelfi, preuzeli su vlast uz pomoć francuskog plemića Šarla de Valoa. Dante je optužen za korupciju i osuđen na dvogodišnje izgnanstvo i ogromnu novčanu kaznu.

Pošto je odbio da prizna krivicu i plati kaznu, presuda je preinačena u doživotno izgnanstvo, a da se ikada vratio u Firencu, bio bi spaljen na lomači. Ostatak života proveo je kao lutalica, gostujući po dvorovima Verone i Ravene, noseći sa sobom samo pero, hartiju i neizmeran gnev koji je pretočio u stihove.

Kako je "Komedija" postala "Božanstvena"?

Njegovo kapitalno delo izvorno se zvalo jednostavno „Komedija“. U srednjem veku, taj termin nije označavao nešto smešno, već delo koje počinje turobno (Pakao), a završava se srećno (Raj). Epitet „Božanstvena“ dodao je decenijama kasnije Đovani Bokačo, autor „Dekamerona“, fasciniran lepotom i uzvišenošću Danteovih stihova.

Dante je napravio revolucionaran korak: odbacio je latinski, jezik učene elite, i pisao na narodnom, toskanskom dijalektu. Želeo je da ga razume običan narod – trgovci, zanatlije i vojnici. Tim činom praktično je postavio temelje modernog italijanskog jezika.

Osveta u stihovima

„Božanstvena komedija“ je, između ostalog, bila i Danteov način da poravna račune. U krugove pakla smestio je svoje stvarne neprijatelje, korumpirane političare, pa čak i papu Bonifacija VIII, koji je u vreme pisanja još uvek bio živ. Kroz mračne ponore Pakla, Dante nas vodi sa takvom preciznošću da čitalac gotovo može da oseti miris sumpora i čuje vriske osuđenika.

Smrt u močvari i borba za kosti

Dante je umro od malarije koju je dobio dok se vraćao iz diplomatske misije u Veneciji. Sahranjen je u Raveni, u crkvi Svetog Pjera. Tek vekovima kasnije, Firenca je shvatila kakvog je genija proterala i pokušala je da vrati njegove kosti.

Međutim, franjevci iz Ravene su tajno sakrili njegove ostatke u zid manastira, ostavljajući firentinske izaslanike da bulje u prazan sanduk. Firenca i danas čuva velelepnu grobnicu za njega, ali ona ostaje prazna – kao večni podsetnik na nepravdu koju je grad naneo svom najvećem sinu.

Dante Aligijeri nije bio samo svedok svog vremena; on je bio arhitekta našeg razumevanja morala, greha i iskupljenja. Kroz njegove tercine, srednji vek je progovorio jezikom koji razumemo i danas, podsećajući nas da put do svetlosti često vodi kroz najmračnije dubine sopstvenog bića.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Dante Aligijeri)