Sećanje na Nenada Nenadovića, dobrog duha našeg odrastanja

Postoje vesti koje vas, bez obzira na to koliko godina imate i šta vam se tog dana dešava u životu, u sekundi vrate u dečju sobu, u ono nedeljno prepodne kada je napolju mirisalo na nedeljni ručak, a iz televizora dopirao glas koji je činio da svet deluje kao sasvim bezbedno i čarobno mesto. Kada je tog 22. septembra 2021. godine iz Batajnice stigla vest da je preminuo Nenad Nenadović, mnogima od nas se steglo grlo ne samo zbog odlaska jednog izuzetnog glumca, već zato što je sa njim nepovratno otišao i jedan veliki, najsvetliji komad našeg sopstvenog detinjstva. I jedan divan čovek, kojeg su mnogi voleli.

Neša nikada nije bio glumac koji je gradio karijeru na skandalima, teškim rečima ili pompi. Nije to bila njegova priroda. Rođen u Beogradu u jesen 1964. godine, od oca Dragoljuba i majke Živke, Nenadović je još kao osnovac iz beogradske opštine Stari grad zakoračio u svet koji više nikada neće napustiti. Imao je samo jedanaest godina kada je 1975. otišao na Radio Beograd, na audiciju za čuveni Dramski studio Bate Miladinovića. Tamo se dogodio onaj presudni susret sa mikrofonom i scenom, a kasnije, pod budnim okom Mike Aleksića, talenat je počeo da se brusi do upisa na Fakultet dramskih umetnosti 1982. godine, u poslednju klasu profesora Minje Dedića.

Preporučujemo

Gledali smo ga kako raste, a da toga nismo bili ni svesni, jer smo rasli sa njim. Ko se ne seća malog Moljca iz „Povratka otpisanih“? Dečaka sa pogledom koji nosi tugu i prkos, spremnog da osveti oca koga su Nemci streljali. Tu ulogu nije dobio tek tako — na audiciju kod reditelja Aleksandra Đorđevića došao je glavom i bradom njegov glumački idol Dragan Nikolić, tražeći talentovanu decu. Snimanje je trajalo celu noć, a za jedanaestogodišnjeg Nenada to je bila noć koja je odredila čitavu sudbinu. Usledio je Lale u legendarnom filmu „Boško Buha“, pa Goran u čak dvadeset i devet epizoda „Vage za tačno merenje“, a zatim i šegrt Mića u nezaboravnim „Pričama iz radionice“ i filmu „Šesta brzina“, gde je delio kadar sa gorostasnim Zoranom Radmilovićem. Pamte se i njegove uloge u filmovima „Od zlata jabuka“, „Daleko nebo“, „Tesna koža“, „Balkan ekspres 2“, seriji „Vuk Karadžić“ gde je igrao mladog Dimitrija Davidovića, pa sve do kasnijih uloga u „Beli lađi“, „Igri sudbine“ i rola poput Mustafe Kemala Ataturka u „Aleksandru od Jugoslavije“.

Ipak, ono po čemu će Neša ostati urezan u srcima stotina hiljada ljudi jeste činjenica da je, postavši odrastao čovek, svesno izabrao da svoj umetnički život posveti deci. U vremenima koja su bivala sve grublja i bučnija, Nenad Nenadović je bio mirna luka topline. Preko hiljadu emisija vodio je na televiziji. Uz njegovu „Zooteku“ učili smo da volimo i razumemo životinje; uz „Pet šou“, „Fazone i fore“, „Cvrčkov album“ i „Tajnog agenta Izija“ učili smo šta je drugarstvo i osmeh. Za klince devedesetih i dvehiljaditih, on je bio i onaj energični, pravedni glas Gokua u kultnoj animiranoj seriji „Zmajeva kugla“. Bio je prisutan u svakoj našoj dnevnoj sobi, nenametljiv, drag, poput omiljenog starijeg brata ili ujaka koji uvek ima vremena da sedne na pod i sa vama slaže kockice.

Njegov pravi dom, njegova pozorišna kuća i tvrđava, bilo je Pozorište „Boško Buha“. Tu je stupio na scenu još na drugoj godini fakulteta, igrajući Bertrama u Šekspirovom komadu „Sve je dobro što se dobro svrši“, postao stalni član 1987. i ostao tu do poslednjeg daha. Odigrao je više od 3.100 predstava. U prvoj polovini 2015. godine postavio je rekord koji će teško ikada biti oboren — za svega pet meseci odigrao je 77 predstava! Bio je i upravnik ovog teatra od 2002. do 2005. godine, pokrenuvši čuveni TIBA festival, otvarajući vrata svetu i dovodeći predstave iz celog sveta našoj deci. Dobijao je nagrade, uključujući i njemu najdraže esnafske, dvaput ponosno ponevši priznanje „Gita Predić Nušić“ (za predstave „Princ - arkadna avantura“ i „Tri musketara“). Njegova poslednja pozorišna uloga bila je u „Mačoru u čizmama“, u režiji Juga Radivojevića. Krug se zatvorio tamo gde je i počeo — u bajci.

Zajedno sa suprugom Snežanom, sa kojom je proveo bezmalo tri decenije u skladnom braku i dobio ćerke Janu i Minu, decenijama je vodio školu glume. Kroz njihovu učionicu prošla su deca koja su danas nosioci srpskog glumišta: Miloš Biković, Jovana Stojiljković, Predrag Vasić i mnogi drugi. Nije ih učio samo dikciji i pokretu; učio ih je kako da ostanu ljudi, kako da sačuvaju dušu u poslu koji često ume da je potroši.

O tome kakav je trag ostavio u ljudima koji su sa njim delili hleb, kadar i scenu, svedoče reči njegovih najbližih saradnika, izgovorene sa dubokim poštovanjem:

Reditelj Milan Karadžić, koji je sa Nešom radio godinama, sažeo je njegovu suštinu u nekoliko jednostavnih rečenica:

„Neša je bio šarmantan i neodoljiv. Bio je pravi glumac za dečije pozorište. Razumeo je i voleo decu.”

Njegov kolega sa klase, glumac Predrag Bjelac, prisetio se dana kada su tek stajali na pragu umetnosti:

„Neša je bio apsolutni favorit na našem prijemnom ispitu za studije glume, iako je bio tih i nenametljiv. Bio je nesumnjivo talentovan, najbolji student naše klase. Za svakoga je imao toplu reč i prepoznatljiv osmeh.”

Reditelj Jug Radivojević, čovek koji ga je vodio kroz njegovu poslednju pozorišnu ulogu, opisao je moralnu vertikalu po kojoj je Nenadović hodao:

„Neša je poštovao ljude, razumeo različitosti, bio je plemenit, drag i mio. Dolazio je na svaku probu i nikada nije bio prepreden. Bio je, veruju i čovek i veliki učitelj. Ostaće zapamćen zauvek i biće zauvek voljen.”

O Neneadu Nenadoviću govorio je i dramaturg i scenarista Igor Bojović.

„Uvek nas je činio dostojnim svoje vedrine i osmeha. Jedne godine je ostvario rekordnih 77 izvođenja u „Bošku Buhi”. Bio je dobri duh našeg pozorišta.”

Danas Nenad Nenadović počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, među velikanima ove kulture. Ali, ako postoji neko mesto gde Neša i dalje stvarno obitava, to nisu mermerne ploče, već onaj žamor u sali Pozorišta „Boško Buha“ neposredno pre nego što se ugase svetla i podigne zavesa. Tamo gde deca širom otvorenih očiju čekaju da počne magija. Tamo je njegov dom. I svaki put kada neko dete u mraku sale prasne u iskren smeh, u tom smehu ima barem malo Nenada Nenadovića — čoveka koji nam je dokazao da dobrota nikada ne izlazi iz mode i da se najlepše raste onda kada zauvek sačuvaš dečaka u sebi.

(Telegraf.rs/izvor: Wikipedia/Nenad Nenadović)