Nezaboravni albumi Roling Stounsa: "Beggars Banquet", "Let It Bleed", "Sticky Fingers", "Exile On Main St."

Vreme čitanja: oko 7 min.

Jasno je da su dani njihovog najvećeg uspeha i slave ostali daleko iza nas i da ih danas mnogi posmatraju tek kao uspomenu na jedno začuđujuće i po svemu neponovljivo vreme, ali je takođe jasno i još nešto: kada ih i zvanično više ne bude bilo, zauvek će nestati i pojam grupe, to jest zajedništva u rokenrol muzici kakvo smo poznavali svih ovih godina.

Foto: Goran Živanović

Pojavom Bitlsa i Roling Stounsa, još od ranih šezdesetih, umnogome je stavljena jednakost između pojma grupe i rokenrola uopšte. Ako je porodica osnovni činilac svakog društva, na sličan način i grupa učestvuje u razvoju rokenrol muzike, koju će zajedništvo kao takvo, iz jednog apsolutno subkulturnog miljea, vrlo brzo uzdići do začuđujućeg svetskog buma i popularnosti, ispisujući najlepše stranice kulturnih prožimanja, slobode i jednakosti.

Koliko je grupa bila bitna, kada je rokenrol stvaralaštvo u pitanju, možda je najbolje vidljivo na primeru Bitlsa koji su za tih desetak godina svog postojanja stvorili gotovo pa božansku muziku. Međutim, uz dužno poštovanje, svaki njihov autorski pokušaj nakon razlaza, očigledno nije ni približno uspeo da dobaci do onoga što je ostalo kao zaostavština grupe.

Kada je grupa Krim (i sve ostale "supergrupe"), stupila na scenu, već postaje vidljiv taj otklon publike, čiji se interes sve više vezuje za muzičare zvučnog imena, pa se od tada i njihov privatni život počinje sve više i više pratiti, da bi današnjica to dovela do potpunog apsurda, jer je to postalo važnije od onoga što poznate ličnosti stvaraju i rade.

U godinama koje će se potom nizati, moć pojedinca rasla je sve više i više u odnosu na zajedništvo kakvo podrazumeva članstvo u nekom bendu.

Poslednji bastion takvog zajedništva čine upravo Roling Stounsi, koji uprkos odlasku Čarlija Votsa ipak nisu obelodanili zvanični prestanak rada.

Jasno je da su dani njihovog najvećeg uspeha i slave ostali daleko iza nas i da ih u ovom vremenu mnogi posmatraju tek kao uspomenu na jedno začuđujuće i po svemu neponovljivo vreme, ali je takođe jasno i još nešto: kada ih i zvanično više ne bude bilo, zauvek će nestati i pojam grupe, odnosno zajedništva u rokenrol muzici kakvo smo poznavali svih ovih godina.

Ali to ne treba da čudi, jer očigledno je da je u ovom modernom dobu svako zajedništvo, koje podrazumeva makar i onu minimalnu ravnopravnost, predstavljeno kao suvišno i nepotrebno, a socijalne naprsline počele su da zadiru i mnogo dublje, zazivajući nepredvidive i opasne potrese.

Upravo su rokenrol muzičari u svojim pesmama, još davnih godina govorili o otuđenju, pa su u tom smislu i Roling Stounsi svakako nezaobilazni, još od legendarne kompozicije "Satisfaction".

Što se mene tiče, njihov magnum opus predstavljaju četri albuma koja su objavljena u periodu od '68. do '72. godine, a zašto je to tako, pokušaću da objasnim u redovima koji slede.

Sa albumom "Beggars Banquet" (1968.), Stounsi su konačno izašli iz eksperimenata i potpune konfuzije u kojoj su se nalazili prethodne dve godine.

Jednostavno su se vratili svojim kantri i bluz korenima.

Iako problemi sa zakonom nisu bili u potpunosti iza njih, bio je to relativno miran period koji je Mik Džeger provodio sa Merijen Fejtful u iznajmljenoj kući na londonskom trgu Čester.

Kit Ričards je Brajanu Džounsu preoteo njegovu dotadašnju devojku, Anitu Palenberg.

Pa ipak, počeli su koliko-toliko da kontrolišu stvari oko sebe.

Bila je to ploča koja počinje pesmom "Sympathy For The Devil", pričom o mračnoj strani ljudske duše.

Bila je to ploča, na kojoj je Brajan Džouns poslednji put dao iole značajniji doprinos.

Njegova "elegantna" slide gitara "prošetala" se po pesmama i zauvek ostala upamćena.

Bio je to i trenutak u kome su Mik Džeger i Kit Ričards shvatili da se moraju uhvatiti sa sociološkim i političkim nemirima tog vremena.

Uostalom, Bitlsi su već imali "Helter Skelter" i "Revolution" i njih dvojica su znali da je to minimum sa kojim moraju ići.

Otuda i kompozicija "Street Fighting Man!"

Imali su hrabrosti da u lice bace pitanja koje establišment nije voleo da čuje.

Šeril Krou je za album "Let It Bleed" (1969.) izjavila: "Ovaj bih spasavala iz vatre!"

I zaista, ovo je jedna od njihovih najboljih ploča.

Jer Roling Stounsi su prešli u napad!

Na omotu ploče piše velikim, masnim slovima:

"Ovu poloču treba slušati glasno!"

Mogli ste to shvatiti dvojako.

Kao uputstvo za upotrebu ili kao upozorenje.

Jer ovo je ploča koja je, kao nijedna druga, najavila kolaps vrednosti proklamovanih u šezdesetim: "leto ljubavi" i "raskalašni, razigrani, London".

Konačno, ovo je i vrhunac rivalstva između Roling Stounsa i Bitlsa koje je, više nego ikada pre, vidljivo na albumima "Let It Bleed" i "Let It Be"!

Brajan Džouns se tek povremeno pojavljivao na snimanju ovog LP-ija, ali je istovremeno shvatio da nije dobrodošao.

Nije doživeo njegovo objavljivanje.

Njegovo bezživotno telo pronađeno je oko ponoći, između 2. i 3. jula 1969. godine, na dnu njegovog bazena koji se nalazio na farmi Kočford.

Svašta se potom pričalo.

Da mu je glave došla neka banda preprodavaca droge, da je Džeger direktni krivac za njegovu smrt.

Istina je, kao po običaju, uvek "tamo negde".

Ima i onih koji tvrde da je Brajana izdalo srce još pre no što je potonuo na dno bazena.

I to je ono što je po svemu sudeći i najtačnije.

Njegovo srce više jednostavno nije moglo da izdrži tu ćudljivu prirodu, konzumiranje tolikih narkotika, ali i činjenicu da je ostao bez grupe koju je osnovao i kojoj je toliko dao.

Ipak, imao je velike planove koje je u dugim svakodnevnim telefonskim razgovorima saopštavao svom velikom prijatelju, "ocu britanskog bluza", Aleksisu Korneru.

Nažalost, smrt je bila brža.

A Stounsi?

Oni su uprkos tome nezaustavljivo "huktali" u pesmama poput "Midnight Rambler" ili "Gimmie Shelter".

Potom se 1971. godine "desio" album "Sticky Fingers".

Ta ploča je donela zaista velike promene.

Prvi put Stounsi su koristili duvače.

Na njoj se prvi put mogao videti, njihov danas toliko poznati, logo sa isplaženim jezikom.

Ploču je objavila njihova tek osnovana firma Rolling Stone Records.

Za to prvo izdanje, ikona pop umetnosti Endi Vorhol dizajnirao je omot.

I to kakav!

Bila je to slika muških prepona sa pravim rajsferslušom!

Gitarista Mik Tejlor koji je došao na mesto Brajana Džounsa, već na samom početku daje nemerljiv doprinos.

Time je i zaokružen ovaj "trolist" sjajnih ostvarenja grupe Rolling Stones.

A kompozicije "Brown Sugar", "Wild Horses", "Sister Morphine", "Moonlight Mile" počele su da se "kotrljaju" planetom.

U nezadrživom trku prema 1972. godini i albumu "Exile On Main Street."

Ali ta ploča nije više bila samo rokenrol.

Bilo je to predskazanje!

Ono što su do tada pevali, te '72. izgledalo je gotovo bezopasno.

Ipak je pomalo naivno izgledala sva ta dotadašnja Rolling Stones pobuna, praćena seksom, mistikom...

Kada otvorite korice ovog LP-ija ugledaćete natpis:

"I gave you diamonds, you give me disease".

"Dao sam ti dijamante, ti si mi dala bolest".

Kakav lucidan odsjaj stvarnosti u jednoj žvrljotini.

Stvarnosti, u kojoj su ova grupa valjala svom silinom.

Bez trunke samosažaljenja.

Stounsi su sa ovim albumom uradili nekoliko stvari.

Stvorili su jedan izuzetno grub, potpuno ogoljeni i turoban zvuk.

Ili još bolje i jednostavnije rečeno: stvorili su SVOJ zvuk!

Taj zvuk je bio beskompromisni bluz.

Ili, bluz po njihovoj meri.

Bluz pored koga možemo staviti jednakost sa besom, prkosom ali i tugom.

Znam, znam... Jasno je i podrazumeva se, da sve te sastojke možete pronaći i u bluzu koji su stvorili "crnje", no kod ovih "belih" ipak to malo teže ide.

Jer kod njih nije u pitanju očajna borba za preživljavanjem, već obrnuto, čista dekadencija.

Preterano uživanje u luksuzu.

A to ne donosi uvek najbolje rezultate.

Međutim, tu zamku Džeger i društvo sa ovom pločom su nonšalantno zaobišli.

Uradili su još nešto:

Pretvorili su svojevrsnu aljkavost u čistu genijalnost.

Svaki iole ozbiljniji konzument njihove muzike, pri prvom susretu sa ovim ostvarenjem, ne može se oteti utisku određene haotičnosti koja neprestano preti da nadvlada.

Ali ima i razloga zašto je tako.

Mik Džeger je došao na snimanje pravo sa venčanja sa Bjankom Perez koje je priređeno u Sen Tropeu.

Kit Ričards je imao saobraćajnu nesreću, a njegovi problemi s narkoticima bili su sve očitiji.

Sudskih tužbi je bilo na pretek, bivši menadžeri su ih proganjali...

Pa ipak, i pored svega toga ne može se reći da ploča nije dobro odsvirana.

Samo što na momente, niste sigurni da li Mik Džeger peva ili mumla.

Ili jauče!

I teško da ukapirate šta to uopšte izgovara.

Svejedno.

Nikome to nije smetalo.

I još nesto, ali ne manje važno:

Ovom pločom Stounsi su beskompromisno "zaorali" po svojim korenima.

A prisetite se - u pitanju je 1972. godina.

A to su bile godine kada je rok već uveliko počeo koketirati sa klasikom.

Uostalom, tu su već bile grupe poput Emerson, Lake & Palmer, Yes i slične.

Stounsima ni na pamet nije padalo tako nešto.

Naprotiv!

Ali sve ovo gore navedeno, sve je to bilo beskrajno njihovo.

Svi ti sukobi i ekscesi i najčarobnija moguća bezbrižnost.

Sve to čini ono što znamo i što pamtimo kao Rolling Stones.

I sve to možete pronaći na "Exile On Main Street".

I sve to, činilo je jednu rokenrol grupu.

Grupu, čije je zajedništvo vrcalo kreatvnošću koja je obilazila čitavu planetu.

Ali izgleda da zajedništvo i nije baš u nekom posebnom štimungu sa današnjicom.

Pa nazdravlje nam bilo i neka nam je sa srećom.

Izgleda da će nam to biti potrebnije nego ikada pre.

(Telegraf.rs)