Sedeću u prvom redu – zbog onih koji dolaze
Na obeležavanju Svetskog dana romskog jezika, shvatio sam: naš najveći problem nije tuđa diskriminacija, nego naša spremnost da se unapred sklonimo
Danas sam ušao u Etnografski muzej, na obeležavanje Svetskog dana romskog jezika. Nije bila velika sala ali je imala sve što je simbolično: skromnu scenografiju, nekoliko redova stolica, protokol, ljude za govornicom i one ispred nje.Seo sam u prvi red. Ne zbog sujete, ne zato što sam hteo da me vide, već zato što sam hteo da gledam događaj koji se tiče mog jezika, mog naroda, moje istorije. Pripadalo mi je to mesto, bar sam tako mislio.
Preporučujemo
Stranci oduševljeni serijom koja se snimala u Srbiji i u kojoj glume srpski glumci
Kako je nastala pesma "November Rain": Priča o ambiciji, tragediji i trajnoj legendi benda Guns N' Roses
Desetak minuta kasnije, prišli su mi. Ne stranci,ne domaćini. Prišli su mi „moji“ oni koji bi po svakoj logici trebalo da se raduju kad me vide. Ali ne! Tiho, učtivo, kao da izgovaraju lošu vest koja nije njihova odluka, zamolili su me da se pomerim. Prvi red, rekli su, „predviđen je za visoke zvanice“.
Eto, tako jednostavno. I tako precizno. Prvi red pripada njima, onima koji se sete nas kada trebaju sliku, projekat ili aplauz. A mi? Mi pripadamo tamo gde nas vide kao folklor, kao gest pristojnosti.
Ali zanimljivo je nešto drugo: organizatorke skupa, žene iz većinskog naroda, bile su ljubazne. Prišle su mi, pitale možemo li se fotografisati. One su videle nešto što su „moji“ prevideli: da se istorija ne slika iz zadnjeg reda. Da se dostojanstvo ne potpisuje, nego sedi,na vidnom mestu.
Ovaj događaj nije bio o meni, niti o stolici. Bio je o tome kako smo navikli da nas pomeraju. I kako mi, Romi, već prepoznajemo takve situacije po tišini, a ne po rečima. Kako se i dalje sklanjamo, kao da zadnji red ima bolji pogled ili bolju budućnost.
I onda se pitamo zašto nas nema u „visokim zvanicama“. Ne zato što nas ne pozivaju,nego zato što smo sami prihvatili ulogu u kojoj drugi odlučuju šta je „visoko“ a šta je tek folklor.
„Narod koji zaboravi da ustane završi stojeći u tuđoj tišini.“
E zato sledeći put, kada me opet negde pozovu da obeležim dan svog jezika,sedeću u prvom redu. Ne zbog sebe,nego zbog onih koji dolaze: moje dece, vaših unuka, naših imena. Jer ako nas jednog dana upitaju: „A gde ste vi bili dok su drugi sedeli napred?“ Neću reći: „nisam bio pozvan.“ Reći ću: „Bio sam tamo. I nisam se pomerio.“
Autor teskta: Dragan Risitić – Kal