Od fudbalskih kopački do rok scene: Kako je sudbina Akija Rahimovskog promenila istoriju muzike

Postoje glasovi koji su samo instrumenti, a postoje i oni koji su sudbina. Glas Akija Rahimovskog bio je ovo drugo - hrapav, a nežan; moćan, a ranjiv. Tog 22. januara 2022. godine, muzički svet je izgubio svog "diva", ali je dobio legendu koja četiri godine nakon fizičkog odlaska sija istim onim sjajem kojim je Aki obasjavao prepune arene decenijama unazad.

Od fudbalskih kopački do klavirskih dirki

Aki je bio dete muzike. Rođen u Nišu 5. juna 1955. godine, odrastao je u Skoplju kao sin profesora muzike. Iako je pohađao muzičku školu za klavir i pevanje, njegova prva strast bila je trava fudbalskog terena. Igrao je za skopski „Vardar“, ali sudbina je imala drugi plan. Povreda ga je udaljila od sporta, a muzika ga je, u potrazi za izrazom, dovela u Zagreb 1975. godine.

Preporučujemo

Upravo te godine, na koncertu u Osijeku, dogodio se susret koji će promeniti istoriju jugoslovenskog rocka. Husein Hasanefendić Hus, tada u „Grupi 220“, prepoznao je u tom sitnom momku neverovatnu vokalnu snagu. Osnovan je „Parni valjak“, a Aki je postao njegov jedini i nezamenljivi motor.

„Bio je srce rock institucije“

Direktor Croatia Recordsa, Želimir Babogredac, sa setom se priseća šoka koji je doživeo kada je čuo vest o Akijevoj smrti:

„To su dani kada je smrt svuda oko nas, ali na vest o Akiju čovek jednostavno zanemi. On je bio osoba s kojom sam sarađivao decenijama. Njegov prvi menadžer, Amir Bahtijarević, javio mi je vest plačući u telefon. Teško je pojmiti da nema nekoga ko ti je bio toliko blzak saradnik, nekoga ko je bio tvoja generacija. On je pesme donosio kao da ih je sam pisao, to je najviši nivo interpretacije. Verovali smo mu svaku reč, bez obzira da li je pevao o tuzi ili o ljubavi.“

Muzički kritičar Aleksandar Dragaš ističe da je Aki bio ključni deo onoga što on naziva „rock institucijom“:

„Gubitak Akija nije samo privatna tragedija za Husa i momke iz benda. To je ogroman gubitak za čitavu scenu. Parni valjak je bio institucija u ovoj zemlji i šire. Ja se uvek setim ranih sedamdesetih i tog koncerta u Osijeku gde su nastupili kao gosti. Verujte, najveću pažnju tada je privukao upravo Aki. Zamisliti ovih 46-47 godina bez njega danas je skoro nemoguće.“

Čovek koji je srušio stereotipe o zvezdama

U eri u kojoj su se pop zvezde merile visinom i „savršenim“ izgledom, Aki je pobedio isključivo talentom i harizmom. Hrvoje Horvat, muzički pisac i kritičar, naglašava tu njegovu autentičnost:

„Aki je bio čovek koji je pred publikom od 15-20 hiljada ljudi uspevao da bude njihov šef, ali i njihov najbolji prijatelj. Iako je bio niži rastom, on je na bini postajao džin. Došao je u Zagreb 1975. godine, tada čak nije ni hrvatski govorio najbolje, imao je sve otežavajuće okolnosti. Ali on je imao ono što se ne može naučiti - harizmu. On nije bio zvezda iz reality show-a, on je bio zvezda koja je živela svaki svoj stih.“

Empatija kao tajni sastojak uspeha

Ono što je Akija činilo voljenim nije bio samo njegov glas, već i njegova duša. Njegov kolega i prijatelj Željko Krušlin Kruška svedoči o njegovoj skromnosti:

„Aki je bio topla osoba, neverovatno empatičan. Nikada se čovek na to ne navikne, iako je mnogo dragih ljudi otišlo u poslednje vreme. On je bio čovek koga niste mogli da ne volite. Devedesetih, dok je imao pečenjaru na Jarunu, on bi nama kolegama na binu donosio hranu. Kad bismo pitali šta smo dužni, on bi rekao: 'Ma šta vam je, to vas ja častim'. Nije ga zanimalo ko je koliko poznat, on je u svakome video čoveka.“

Nasleđe: Od „ZKM-a“ do večnosti

Parni valjak je pod Akijevim vođstvom postavio standarde produkcije koji su bili u rangu sa svetskim. Njihov unplugged koncert u ZKM-u 1995. godine, objavljen kao album „Bez struje“, i danas se smatra najboljim live albumom na ovim prostorima. Aki je tu pokazao svu raskoš svog glasa - od šapata u baladama do eksplozije u rock numerama.

Iako je 2005. godine izdao solo album „U vremenu izgubljenih“, Akijeva sudbina bila je vezana za „Valjak“. Njihov povratak 2009. godine bio je trijumfalan, a Aki je tada, u jednom od arhivskih intervjua, rekao:

„Hvala Bogu da imamo ovakvu publiku... Na našim koncertima se svi grle, svi se vole, svi plaču zajedno. To su koncerti puni emocija i pozitivne energije.“

Četiri godine posle...

Danas, četiri godine nakon što je mikrofon ostao prazan, Aki Rahimovski je i dalje tu. On živi u svakom radijskom etru koji pusti „Jesen u meni“, u svakom mladom pevaču koji pokušava da dosegne te visoke lagune pesme „Sve još miriše na nju“ i u svakom aplauzu koji odjekne kada se pomene njegovo ime.

Aki nije samo pevao pesme - on je pevao naše živote. I zato, dokle god se „Parni valjak“ okreće u našim slušalicama, Aki Rahimovski neće prestati da peva. Jer, kako je zaključio Aleksandar Dragaš:

„On nas je fizički napustio, ali u onom metafizičkom smislu, on ostaje sa nama zauvek. Za večnost.“

(Telegraf.rs/izvor: CMC TV)