Emotivna ispovest Aleksandra Srećkovića Kubure: O komadu "Kerovi" i Marinku Madžgalju

Pozorišna scena je često mesto gde se granica između života i umetnosti briše, a sudbine glumaca postaju neraskidivo vezane za uloge koje igraju. Gostujući u podkastu "Ozbiljno Neozbiljni", proslavljeni glumac Aleksandar Srećković Kubura otvorio je dušu o jednoj od najdugovečnijih i najznačajnijih predstava u svojoj karijeri - komadu "Kerovi". Ipak, priča o ovoj predstavi nije samo priča o uspehu i rasprodatim salama; to je duboko emotivno sećanje na prerano otišlog prijatelja i kolegu, Marinka Madžgalja.

"Madžgalj je nažalost odigrao tri ili četiri predstave jer on je već dok smo probali imao simptome za koje mi tada nismo znali šta se dešava. Delovali su kao da su neki problemi sa kičmom ili tako nešto, ali su bili jako nezgodni problemi, bolni, uporni i negde je to počelo malo da nešto deluje čudno.

Preporučujemo

I mi smo izašli u Pančevu, čini mi se smo imali premijeru, onda smo imali dva-tri neka gostovanja po Srbiji, onda je došlo leto, pauza, ja sam nešto bio u Tivtu igrao neku predstavu, onda mi je on javio dijagnozu. I onda je on zvao Timarova i Srki je rekao da će naravno da dođe da pomogne, da sačuva predstavu dok se on ne oporavi. Negde smo svi znali da to nije tako, ali jednostavno smo hteli da verujemo i onda nam je Ma-Mare otišao.

I mi smo nastavili, evo nama je ove godine deset godina Srki i meni, jedanaesta je od prve te premijere, ali deset godina nama dvojici da igramo Kerove. I mi smo, pravo da ti kažem, vrlo ponosni s obzirom da je to predstava koja zahteva ono ozbiljnu fizičku spremnost i zahteva veliko glumačko umeće jer smo... to su sve monolozi i sam si na sceni koja je prazna.

Tako da je jako zabavno, pune su sale, ljudi su oduševljeni evo već deset godina, zaista nije malo pogotovo za predstavu koja nije u instituciji i koja nema tu podršku institucije nego samo zavisi od toga da li će ljudi da kupe kartu. I stvarno i gostujemo i po inostranstvu i po regionu, to je predstava koja je stvarno jedan od landmark-a moje pozorišne karijere ne samo zbog samog uspeha te predstave već i zbog lepote u životu koja mi je donela i tog druženja sa Srkijem s kojim sam se ja poznavao ali nismo bili ovako bliski kao sada.

I zbog toga što nam je negde to glumačka teretana i zato što smo se i on i ja zainatili da će to da bude predstava koja će nas da drži kao glumce u životu, da kad odustanemo od te predstave znači da smo ozbiljno matori i da već idemo svom kraju, tako da se ja nadam još jedno deset-dvadeset godina da je igramo", rekao je Kubura.

"Veruješ da te Madžgalj negde prati sad, iz drugog reda ono u pozorištu?", pitao je voditelj Kuburu.

"Kako ne. Pošto sam ja s njim igrao i "Hasanaginicu" koja evo sad slavi 25 godina igranja u Narodnom pozorištu koju je režirao Jagoš Marković, takođe moj veliki veliki prijatelj. Ja sam imao situacije gde sam video na sekund onako kako prolazi preko publike koju ja inače ne gledam, nemam taj... ne treba mi niti to radim, ali video sam.

Prosto ja duboko verujem u energetsko postojanje, da smo mi svi, od kamena do nas i bilo kog drugog živog odnosno organskog stvora, da smo mi energetska bića i ja sam duboko uveren da je njegova energija tu. I njegova i Jagoševa i prosto treba... ja to prihvatam, nemam nikakav strah niti ja to nešto tražim niti ja to nešto promovišem, boli me uvo, svako će da veruje šta veruje, ali ja znam da sam ga video, razumeš, i da je on tu negde.

Znaš, Srki i ja pre svaku predstavu ono kad nam kažu: "ulazi publika, krećemo", mi se pozdravimo, pozdravimo Makija i to je to. Vidi, mi smo baš mnogo, mnogo bili dobri i bliski i meni je to prvi čovek... ono baba umre i to kao mator, ali prvi čovek koji je negde blizu mene koji je otišao. On je napunio 38 godina tek kad je umro, tako da je baš onako...", naveo je Kubura.

(Telegraf.rs/izvor: Podkast "Ozbiljno Neozbiljni")