Bećaga u Melburnu (5): Sreo sam Njegoša na Australijan Openu

Na istoj smo strani i lep je osećaj, mora se priznati. Njima da smo još njihovi i nama da su još naši

Sresti našeg čoveka u tuđini i daljini je nešto posebno. Noseći akreditaciju oko vrata, prilično imam izložen identitet u kompleksu Australijan Open, tako da svaki Srbin ima priliku da se obraduje i da me bratski pozdravi. Sve te zastave, emocije, jednostavne sreće, sve je to sabrano na tako lep i čist način. Niko me od tih ljudi ne poznaje, ali me poznaje. Nikada me nije video u životu, a baš je srećan što me vidi. Evo ga. Naš je.

Mogu razumeti naše u rasejanju, pogotovo ove ovde koji su dve planete daleko od svoje domovine. Tu Novak Đoković stupa na scenu. Kako god to nekome zvučalo, ali Novak je ujedinitelj Srba u Australiji. To su talasi i talasi crvenih, plavih i belih boja, samo nadiru ka kompleksu u Melburnu parku.

Preporučujemo

Svi akcenti, sva narečja... Prepoznaju se Bosanci, Vojvođani, Crnogorci, Hercegovci, južnjaci, Krajišnici... Kao neki veliki samit srpskog bića. Svi su došli tu da podrže Đokovića da osvoji još jednu titulu, da ih sakupi 10 i nastavi da piše knjigu istorije.

Boga mu, čovek nastoji da osvojio deseti Australijan Open. Deset sklekova je nekome teško da uradi, a ne da osvoji deset puta Grend slem na istom mestu.

No, htedoh nastaviti ovu lepu priču o našim emigrantima.

U ove dve nedelje sam upoznao masu ljudi iz naših krajeva. Majkl Babić je jedan od naših najpoznatijih fotografa, član je naše srpske medijske ekspedicije, a u Australiji je već decenijama. Strašno dobar i iskren čovek, uvek spreman da pomogne i to je ta karakteristika kojoj se divim. Nesebična pomoć.

Osim njega, upoznao sam i Sajmona. Njegovi iz okoline Mrkonjić grada, a on rođen i zasnovao porodicu u Sidneju. Javljaju se ljudi redom, svi žele onu laganu i jednostavnu konverzaciju.

Na istoj smo strani i lep je osećaj, mora se priznati. Njima da smo još njihovi i nama da su još naši. To deluje prilično čvrsto.

Iračanin živeo u Beogradu, Rumun oženjen za Srpkinju... Ovo su priče iz obezbeđenja Australijan Opena. Svi mogu da održavaju konverzaciju na srpskom.

Kolega i ja u kineskoj četvrti došli da kupimo australijski adapter, pogasili nam se lap-topovi, a od šarenolikosti tržnice se ne vidi šta ima i šta nema.

- Šta vi treba?

- Oh... Vi pričate... Naš?

- Jes, pomalo, a pomalo zaboravilo.

- E, super! Potreban nam je adapter ovaj australijski, je l' ima to ovde?

- Kako ne, kako ne, evo tu odmah do mene. Aj' sa mnom.

Proćelavi čovek iz Hercegovine, pomogao nam na jednostavan način. Maše iza štanda, mašemo mi njemu.

Do mene sedeo čiča iz Dalmacije, navijao za Đerea kao da mu je brat od strica. Kaže, žao mu ga, podseća ga na njegovog unuka.

Neverovatno. Koliko sve to ima neku čudnu toplinu. U momentima mi se čini da bih pre ovde dobio pomoć nego u svom gradu.

Eto... Želim da vama, kod kuće, kažem da ne zaboravimo da ovamo, daleko napolju imamo naše koji misle na nas.

Da ih ne zaboravimo, tako ni oni neće zaboraviti ko su. Lepo je to kada smo svi zajedno. Hvala, opet, Novaku koji je ovu emociju sabrao.

Prolazim kroz medijski restoran na kompleksu, krećem da se čekiram, kaže čovek:

- Zdravo, Miloš!

- Zdravo... (Gledam njegovu akreditaciju) Njegoše?!

- Haha, da.

- Odakle si, Njegoše?

- Odavde, ovde živim. Ja sam Makedonac.

- Pa, kako si Makedonac sa takvim imenom?!

- Majka sa Cetinčanka (hteo reći Cetinjanka), pa se preselila u Aleksinac, pa upoznala tato, pa šta ti ja znam...

I tako plavooki čovek iz sekjuritija se ispostavi isto naš. Pitam dvojicu kolega, jeste videli vi... Obojica nastavljaju sa "Njegoša".

Krećemo da se smejemo. Srećno i toplo. Bili smo jako srećni zbog te jake trivije.

Ne znam šta bi se desilo da sam tražio, jer sam ovo sve i bez toga našao.

Hvala dobrim ljudima, široko mi bejaše ovih dana srce. Umorne oči, ali srce široko.

(Telegraf.rs)