Digni glavu gore, dečače

Ponovo se našalio na račun svojih godina. Uvek spreman da pruži ruku i čestita boljem, da kaže najlepše reči i ukaže čast. I kada boli najviše, obraz mu je čist. Ljudi ne shvataju da je jedan poen mogao da okrene sve naglavačke i da posmatraju kako dečak od 38 godina dobija prvog i drugog na svetu. Branioca titule i generalnog najboljeg. Samo je malo falilo da nas dečak gurne u drugu dimenziju gde je nemoguće postalo normalno.

Finale. Ovaj dečak je po 11. put igrao za titulu Australijan Opena.

Preporučujemo

Koliko je samo bio razočaran na konferenciji. A, mislio sam da baš nema razloga za to.

On je bukvalno u ova tri dana dokazao da je i dalje rame uz rame sa Alkarazom i Sinerom, pretendent na Grend slem trofeje. Totalno je zasenio obojicu koliko se pričalo o njegovom poduhvatu.

Sudbina je izabrala ovako, nakrivo. Možemo pričati o tome šta bi bilo kada bi bilo, ali sve to bi gurnulo neku drugu dominu.

Da je Zverev odservirao protiv Alkaraza za pobedu, verovatno bi večeras bilo veliko slavlje u Srbiji i srpskoj dijaspori. No, budimo iskreni, možda da je Museti ostao zdrav, možda ne bismo videli ni veliku pobedu protiv Sinera. Sve je to uvezano, sve je plod neke mašte i ne bi trebalo o tome da se razmišlja pred spavanje. Ne bi bilo sna.

Vratimo se u realnost, a realnost je sledeća - Đoković ima šanse da osvoji 25. Grend slem titulu i to već nije san. Pokazao je to u Australiji i dokazao i sebi i drugima.

Da je uspeo u četvrtom setu da prelomi, iskoristi brejk loptu i odvede priču u konačnu borbu, ko zna šta bi bilo. No... Nećemo pričati o tome šta bismo voleli, već onako kako jeste.

Volim iz milošte da ga zovem čiča.

On voli da se šali na račun svojih godina, zato mi je i taj nadimak odomaćen kada god pričam o njemu.

Ovaj čiča je od ponedeljka treći teniser sveta. Sa 38 i po godina. Eto, da mu dodam i to "i po". Biti treći na svetu, dobiti branioca titule u Australiji i biti na ivici da odvedete u peti set i možda drugi smer najboljeg u ovom momentu... Šta?

Da li bi takav čovek trebalo da dovodi u pitanje svoj ponovni dolazak u Melburn? Da li bi trebalo da preispituje svoje ciljeve? Da li bi trebalo da odustane? Svi znamo odgovor, molim vas.

Kasna je ura u Melburnu. Ne bih sebi sada priznao koliko sam razočaran. Želim da kažem da će biti. I prilike i nove titule. Vruće glave, praznog stomaka i teških nogu. Sutra ćemo i ja i čiča da budemo pri lakšoj svesti. Shvatićemo koliko posla smo učinili i ja i on.

Ipak, on je taj o kojem priča svet. I bilo bi dobro da je svestan toga. On je taj koji je objasnio nekima po stoti put ko je. On je taj koji je dobro uzdrmao dvojac čija se vlast nije dovodila u pitanje. Oborio je jedan stub, umalo je palo sve. Udarao je dobro, udarao je jako i umalo je sve porušio.

Možda bi bilo malo lakše da hoće makar još jedan kolega priteći u pomoć. Da ne mora uvek sve sam. Ostaje nada da će i on shvatiti sam šta je učinio i koliko je bio blizu da još više učini.

Primetili ste da sam ga kroz tekst nazvao dečakom, čovekom i čičom.

Dečak je u duši i telu, čovek je uvek bio i ostao, a čiča po sopstvenom priznanju i neverovatni iskustvom.

Sve je to on.

Dečak je verovao da će biti najveći svih vremena, čovek se nadao da je to uspeo, a čiča je siguran u tu činjenicu, samo neće naglas da je kaže. Tu smo mi da mu to ukažemo.

Mi.

Srbija.

I čitav svet.

(Telegraf.rs)