Ona dobra, dobra, dobra stara mučnina....

Ostali smo u mraku i sada hodamo po tankoj liniji.

Foto: FIBA

Eto... Mi vani. Na startu priprema smo mislili da ništa ne valjaju, na startu nokaut faze smo bili skoro ubeđeni da osvajaju, a na kraju utakmice sa Italijanima nam nije baš najjasnije kako smo došli u ovu poziciju. Pljuni, hvali, u čudu pljuni ponovo, ali se ništa neće promeniti. Odradili smo čitav krug emocija prema reprezentaciji Srbije u samo par meseci, pa do narednog gledanja. Ali, zaboravili smo da će nam gledanje možda biti ponovo neugodno. Hajde, da posložimo na vruće gde smo i gde možemo, jer protiv Italijana u jednom momentu nismo znali ni gde smo ni kako ćemo.

Realno, pokazalo se da slabiji protivnici u grupi i švajcarski sir nisu baš pogodni pred veće izazove. Sa pola snage smo svih pet reprezentacija držali na distanci, Jokić u igri sada kada mora da se dodaje gas. Previše su on i Vasa izgledali moćni za Poljsku, Holandiju, Češku... A, bili su moćni i za Italiju, čini se. Pogotovo Jokić koji je gazio sve redom, zgrtao poene, skokove i asistencije, a onda je ostao na klupi kada je bio najpotrebniji.

Nikola je sa klupe gledao prelomna četiri minuta, ona četiri minuta kada se i desila kanonada Italije za naš slom. Zašto? Zašto je Jokić presedeo ono što je morao biti aktivan?

Jedna, pa druga trojka, pa treća i četvrta... I tek kada smo bili na prerizičnoj granici bez ideje, tajm-aut smo gledali, a onda i njega na terenu. 

Realno, Nikola je ispunio očekivanja. Dao je sve od sebe, u svemu bio glavni i pokazao zašto je jedan od najboljih košarkaša u ovom momentu. Nažalost, nekad nas košarka podseti da je kolektivni sport.

Prerani bonus nas je naterao da za svaki poen radim, a onda da na svaku akciju imamo reakciju slobodnih bacanja. Nismo probili barijeru od osam poena sve do samog kraja, a sve što se bližio kraj, mi smo bili sve pomireniji sa sudbinom da nećemo uraditi nešto što će biti dovoljno.

Ispade selektor na kraju i u pravu. Dizali smo veliku buku i nadali se zlatu, a evo se ispostavilo da nije trebalo. Stali smo toliko daleko od zlata da ga ne vidimo ni na vidiku.

Svaki poraz nam je postao šok, a i realno bi trebalo da bude kada imate MVP-a NBA i Evrolige u svom sastavu. Gurali su njih dvojica dobro tokom turnira, čak se i protiv Italijana kontrolisala situacija, ali je Italijanima dopušteno ono jedino čime oni i mogu da pariraju. 

Znali smo da će Italija krenuti sa trojkama, pa bile one otvorene ili pod rukom ili iz nerealnih pozicija ili kako god... To smo znali i ipak je prošlo. Izgledali smo kao čovek koji stoji na gradilištu ispod visećeg tereta, a nada se da neće pasti. Pao je i to je dobro pao. Silovito.

Zabrinjava to što više nema onog ekspertskog mentaliteta, onog "pa šta ako gubimo 12 razlike na pet minuta do kraja, stižemo mi to". Više se budi onaj loš momenat da "oni vode 12 razlike na pet minuta do kraja, baš će biti teško da ih stignemo".

E, sada, trebalo bi pustiti u narednim danima da se vide dalji planovi, da se vide osećanja košarkaša, da se vide šta misle uzdanice, šta misli selektor Srbije.

Jeste da nas ovo mori što se desilo, ali bi mi mogli da ostanemo u ovom sivilu mnogo duže nego od berlinske tmurne noći.

Ispadanje u osmini finala Evrobasketa je samo trn u trci da se plasiramo na Mundobasket koji sledi, a gde nam je situacija više nego klizava. Moramo da dobijamo sve utakmice, a da pritom imamo na umu da će Jokić tada biti u Denveru, a Micić u Istanbulu. Prozor je taj kroz koji možemo da vidimo bolje sutra ili da ispadnjemo kroz njega.

Evrobasket je bio čas fizičkog jednog dobrog sportiste, a kampanjskog učenika. Ispostavilo se da će učenik ipak morati na ostale časove. Ipostavilo se da je zabrinutost i te kako opravdana.

Sada je momenat za mučninu i zabrinutost.

Osećaj da je moralo bolje, a da može dosta gore je taj koji će sada početi da preovlađuje.

Ispadanje u plićaku Evrobasketa bi mogao da bude kisela za voda za realnu mogućnost da ne odemo na Svetsko prvenstvo, što bi uslovilo da ne idemo ni na Olimpijske igre.

Ostali smo u mraku i sada hodamo po tankoj liniji.

Da li smo košarkaška velesila?

Jesmo, istorija nam govori i niko ne može da nam to oduzme.

A, da li bi status košarkaške velesile mogao da nam bude suspendovan?

Mogao bi. Da, mogao bi.

Jer, 2022. godine ni blizu medalje nismo, a 2023. i 2024. bi mogli da svi zajedno, sa košarkašima, uvećavamo gledanost neke televizije.

Postoje i te pozivnice, te vajld karte, ali neko ko se naziva velesilom se ne sme oslanjati na te sporedne puteve.

Oh... Baš je loše, osetite te opet...

Novi Fosili za instant osećaj.

Tu je ona dobra, dobra, dobra stara mučnina.

Video: Pešić sumirao poraz od Italije: Nismo fizički bili na nivou

(Telegraf.rs)