PREDAH OD KLANICE SREMSKOG FRONTA: Kako su partizani igrali fudbal tik iza borbenih linija (FOTO)

Sremski front bio je prava klanica, ali iza borbenih linija gde su naši momci išli na odmor i oporavak, bilo je živo i veselo. Znalo se da će rat biti dobijen, da je to nadohvat ruke, verovalo se da je budućnost svetla i slobodna, optimistično se posmatrao svet i život. Igrao se fudbal

Proces relativizacije svega što ima veze sa Narodnooslobodilačkom borbom i svakoga ko ima veze sa Narodnooslobodilačkim pokretom, koji se na teritoriji čitave bivše Jugoslavije odigrava u proteklih četvrt veka, nije zaobišao ni Sremski front.

Preporučujemo

Navodno su komunisti namerno slali golobradu srpsku decu da ginu, neko se posle pola veka setio da je Tito tobože izjavio da Srbija mora da okusi rat, i da je sve to bilo bespotrebno jer je rat već bio dobijen a Nemci bili gotovi, jer bio je to kraj 1944. godine i početak naredne. Šta kog vraga imamo više da se bijemo sa njima, što nisu svi Saveznici stali i čekali da se oni sami predaju ili možda da predahnu pa da udare na nas svim silama?

A istina je da je Sremski front bio deo šire ofanzive savezničkih snaga po Trećem rajhu, pre svega kao levo krilo prodora Crvene armije u Bavarsku i Austriju. Istovremeno se odigravao i angloamerički prodor u Rur i Sar.

Rat se ne dobija skrštenih ruku, rat se dobija neprestanim nasrtajima i kidisanjem na dušmane kojima se ne dopušta ni trenutak odmora. U suprotnom se rat gubi. A gubi se i teritorija, jer tog proleća 1945. godine nije bilo samo pitanje kada će Nemci biti proterani već i gde će biti granica Jugoslavije; ali kritičari to ne uzimaju u obzir.

Uostalom, isti ti koji kritikuju samu ideju Sremskog fronta (koji je formirao Vermaht a ne mi, i to već 21. oktobra 1944. godine, odmah po oslobođenju Beograda, sa ciljem zaštite svojih i trupa NDH koje su sve povlačile sa evropskog jugoistoka) ne kritikuju Ruse što su nastavili da se bore i da se tuku za Berlin, njih slave, njih ne pitaju zašto su ginuli kad za tim više nije bilo potrebe (jer znaju da je potrebe bilo).

Istina je, međutim, da je Sremski front (koji smo probili 12. aprila nakon par meseci zatišja) stvarno bio velika klanica; sa naše strane, poginulo je oko 13.500 Jugoslovena (većinom Srba iz Srbije koji su nakon kraće obuke popunili jedinice NOVJ), uz 1.100 Sovjeta i 630 Bugara; sa druge strane gubici su bili daleko veći pa su tako Nemci, snage NDH i ruski belogardejci izgubili oko 30.000 boraca.

Ali, iza linije fronta — tamo gde su snage iz prvih linija išle na odmor i oporavak, pre nego što će zameniti u rovovima one koji su zamenili njih — bilo je živo i veselo. Znalo se da će rat biti dobijen, da je to nadohvat ruke, verovalo se da je budućnost svetla i slobodna, optimistično se posmatrao svet i život.

Igrao se fudbal. Kao što možete da vidite na ovim fotografijama. Ko je s kim igrao, nije bilo važno. Nije bio važan ni rezultat. Bio je važan samo fudbal.

(Telegraf.rs)