Molio je za parče hleba, tukao se na ulici za pare, a sada je najplaćeniji u Premijer ligi: Životna priča Aleksisa Sančeza koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim!

Trnovit put čileanskog fudbalera - od viška u porodici zbog nedostatka hrane do zvezde prelaznog roka

Jedan, samo jedan potpis načinio je Aleksisa Sančeza najplaćenijim fudbalerom u istoriji Premijer lige. Paraf na višegodišnji ugovor sa Mančester junajtedom doneo mu je 450.000 funti nedeljno, što je duplo više nego što, na primer, Zlatan Ibrahimović ima na Old Trafordu!

Preporučujemo

Ukratko rečeno - Sančez je završio sve svoje životne probleme! Zaslužio je to, s obzirom na teško detinjsto koje je imao i način na koji je sa dna dospeo do vrha.

Od moljakanja po zgradama da mu daju parče hleba, ugovorenih tuča na ulici za novac, pranju automobila, radu na groblju, zabavljanju prolaznika fudbalskim trikovima, pa sve do velelepnog Old Traforda.

Još kao beba ostao je bez oca koji je napustio porodicu. Mama Martina je bila ta koja je izdržavala porodicu - dve ćerke, sina Umberta i najmlađeg Aleksisa. Radila je danonoćno da bi na stolu bilo hrane, ali je nje bilo nedovoljno kako je mali Aleksis rastao.

Ma koliko je uživala gledajući sina kako raste mama Martina se, s druge strane, budila u strahu hoće li biti dovoljno hrane za njenu dečicu.

Tada je na scenu stupio Aleksisov ujak Hose Delaig koji je predložio Martini da usvoji jedno od njene dece kako bi joj olakšao život. Jedna od prijateljica je nagovorila Martinu da je najbolje da Aleksis ide kod ujaka, uprkos tome što je teškog srca prihvatila to.

Ujak Hose je brzo završio papirologiju i mali Aleksis je promenio porodicu. Činilo se da je mukama kraj, međutim...

Nekoliko godina kasnije ujak, ipak, nije bio u stanju da se brine o njemu. Jeste, Aleksis je imao šta da jede, ali je morao da počne da zarađuje. Pogotovo kada ga je ujak upisao u školu fudbala, za šta u kući nije bilo dovoljno novca.

U međuvremenu su i obroci postajali luksuz tako da je Sančez bio primoran da s vremena na vreme moli za parče hleba. Akrobacijama i fudbalskim trikovima zabavljao je prolaznike za siću, prao je automobile, radio s vremena na vreme na groblju, ali se i tukao.

Ovladao je veštinama kik boksa koliko je mogao i ''ušao u mašinu'' ugovaranja uličnih borbi. Tužno, s obzirom na to da je i dalje bio klinac.

- Aleks nije imao ništa kada je bio mali - počeo je priču njegov brat Umberto:

- Morao je da se bori za sve u životu. Ponekad je toliko bio gladan da je išao od vrata do vrata i molio komšije da mu daju parče hleba. Naravno da su mu dali kad god su imali. Bio je to dobar komšiluk, svi su se držali i pomagali.

- On to nikada nije zaboravio i zato sada pomaže najsiromašnijoj deci u našoj zemlji. Da nije fudbaler, definitivno bi bio rudar. Kao i većina ljudi u Čileu.

Sančez je bio toliko siromašan da nije imao ni za kopačke. Za utakmice je morao da ih pozamljuje od drugih.

Jednom je na turniru dao osam golova na utakmici i tako ''zaradio'' za svoje kopačke koje mu je poklonio gradonačelnik Tokopile.

Nedugo posle toga, Sančeza je napokon ''ogrejalo sunce.'' Spas je stigao u vidu Luisa Astorge, gospodina koji se bavio humanitarnim radom. Odlučio je da investira u Aleksisa, pritom ne tražeći ništa zauzvrat.

Fudbal je bio sve na šta je Sančez trebalo da se fokusira. Zahvaljujući pomenutom Astorgi, 2005. godine se obreo u Kobreoli iz koje je otišao u Udineze. Tačnije, potpisao je ugovor sa italijanskim klubom i odmah je prosleđen na pozajmicu u Kolo Kolo.

Sezonu kasnije otišao je na pozajmicu u River Plejt i već tada je bilo jasno da se radi o velikom igraču. Upravo to je potvrdio i Marselo Salas, jedan od najboljih čileanskih igrača svih vremena.

- Aleksis će definitivno biti bolji od mene - rekao je Salas.

Njegove reči dobro su zapamtili u Barseloni koja ga je 2011. platila 25 miliona funti Udinezeu. Zanimljivo, tog leta ga je Mančester Siti želeo prvi put.

Dva kluba su se borila za njegov potpis, Građani su poslali avion u Italiju da ga dovedu, ali je Sančez odbio da uđe u njega. Želeo je samo na Nou Kamp.

Igrao je za Barsu tri godine i za to vreme dao je 47 golova na 141 meču. Osvojio je Primeru, Kup Kralja i dva Superkupa Španije i jedan Superkup Evrope. Takođe, bio je i prvak sveta sa Barselonom.

Preselio se u London 2014. i postao jedan od najboljih igrača Arsenala u istoriji. Činilo se da će u januaru napokon potpisati za Mančester siti, ali ih je ponovo odbio. Izabrao je crvenu stranu Mančestera i dobio legendarnu ''sedmicu'' Junajteda.

Kulti dres Crvenih đavola koji su kroz istoriju nosili najveći. Jeste taj broj, doduše, u poslednjih nekoliko godina srozan (Di Marija, Depaj), međutim ne smemo zaboraviti ko ih je sve ranije nosio.

Džon Beri je među prvima počeo da proslavlja ''sedmicu'' kao član Bezbijevih beba. Igrao je od 1951. do 1958. godine i morao je da se povuče zbog povreda koje su prouzrokovane Minhenskom nesrećom.

Džord Best je bio sledeći dostojan naslednik i o njemu je izlišno bilo šta govoriti. Svima je jasno o kakvoj fudbalskoj veličini se radilo. Pomenućemo samo da je Junajted predvođen Bestom osvojio svoju prvu titlu prvaka Evrope.

Best je 1974. otišao iz Junajteda, a nasledio ga je Stiv Kopel. Nije bio kao Best i Beri, ali je zaslužio tu ''sedmicu''. Osvojio je tri FA kupa, uključujuči i onu pobedu nad Liverpulom 1977. godine.

Ipak, Kopelu je 'sedmica'' oduzeta 1981. godine kada je Brajan Robson stigao u klub. Robson je definitivno jedno od najvećih imena u istoriji Junajteda, a dres sa brojem sedam je predao Kantoni u sezoni 1993/94.

Veliki Erik je sigurno jedna od najboljih kupovina Aleksa Fergusona pod čijom palicom su ''sedmicu'' nosili još Dejvid Bekam i Kristijano Ronaldo.

Kada pogledamo ova imena jasno je kakvu čast, ali i obavezu, je Aleksis Sančez dobio u Junajtedu. Taj dres je možda jedan od retkih ''poklona'' koje je kroz život dobijao, međutim nema sumnje da će zalaganjem i partijama dokazati da ga zaslužuje.

Kao što je svima dokazao da je od molbe za parče hleba moguće doći na taj nivo da jednog jutra ustaneš i odeš da kupiš čitavu pekaru i njenu proizvodnju.

(M. Marić)