Spektakularan kraj očajne sezone Partizana

Možda zdravom razumu ne prija ovakva konstatacija, jer zvuči, zapravo ne zvuči, nego jeste oksimoron, ali prosečnom navijaču Partizana i te kako dopire do svesti i verovatno će vam do detalja razložiti šta to znači i kakav je rolekoster emocija preživeo u minulih desetak meseci. Poslednji meč u takmičenju sa Vojvodinom, kojim su crno-beli stavili tačku na fudbal do jula meseca, oduzimajući rivalu kartu za Evropu, donekle je ogledalo svega što se u Humskoj dešavalo u proteklom periodu.

Počelo je euforično, efikasno, zatim je nastupilo blago, pa potom znatno jače razočaranje, kada su se Novosađani gotovo vratili u meč, strepnju, jer se “more” puta dešavalo da stanu pred ciljem i na kraju olakšanje, pošto ih je ta sudbina ipak mimoišla.

Preporučujemo

Turobno prošlo leto i napad na Stanojevića

Kada “vratimo film” na prošlo leto, zaplet sezone je išao upravo tim tokom. Posle sedam godina Partizan se kroz iglene uši domogao kvalifikacija za Ligu šampiona, tim povodom vratio na klupu trenera Aleksandra Stanojevića, poslednjeg stratega koji je crno-bele davne 2010. godine doveo pred vrata raja. Počela je euforija, tim pre što je klub iz Humske imao čak tri pokušaja da se plasira u grupnu fazu nekog od takmičenja pod okriljem UEFA, dakle komforan položaj i da se potkrade kiks, ali je onda usledio fijasko.

Eliminacije od Dinama iz Kijeva, koji je u dva meča postigao čak devet golova i surovo prizemljio nadu o elitnom takmičenju, ali je potpuno razočaranje nastalo posle ispadanja u produžecima od Lugana, u Ligi Evrope, te belgijskog Genta, sa najslabijim timom u istoriji.

Erozija emocija, sveprisutno nezadovoljstvo, pokrenuli su u potpunosti neke druge procese koji su tinjali iza kulisa. Smenu višegodišnjih čelnika kluba, doboko zamerenih navijačima i organizaciji bivših igrača pod imenom “Apel za spas Partizana”, koji su u kolaboraciji, i uz pomoć nekih od državnih moćnika, sačekali momenat da odsviraju kraj.

Bio je to 174. večiti derbi, koji je krajem septembra odigran u Humskoj, a u kome je Crvena zvezda slavila sa ubedljivih 4:0 i praktično povukla obarač ka Miloradu Vučeliću i Milošu Vazuri. Ali je kolateralna šteta u opštem metežu posle utakmice bio trener Stanojević, kome je grupa huligana, bez reakcije policije, isekla lice, lupajući stakla na trenerskim svlačionicama. Tako krvav Stanojević je izašao pred medije, gotovo se zaplakao zbog svega što je doživeo kao bivši trofejan igrač i trener Partizana, dete kluba, da bi nekoliko sati kasnije podneo ostavku.

Euforija koja je izduvana kao balon

Bio je to ujedno kraj i kompletne Uprave, koja je u dosluhu sa viđenim naslednicima imenovala Sava Miloševića za trenera, a onda je, krajem oktobra napustila funkcije i prepustila ih aktuelnim čelnicima.

Skupština je potvrdila imenovanje Privremene komsije, navijači su ponovo opijeni euforijom, verujući da je mukama došao kraj, da će, kako to vole da kažu “sunce ponovo obasjati iznad Humske ulice”, te sledi poziv na duel sa Čukaričkim, poziv u, rekoše tada – oslobođeni Partizan.

Pune tribine, dobrih 20-tak hiljada ljudi, u ložama bivši asovi, privrednici, političari, estradne ličnosti – svi su hteli deo budu viđeni u Humskoj tog 26. oktobra, ali su neki od njih ljutito napustili stadion već na poluvremenu, zaboravljajući da navijači Partizana ne zaboravljaju i da bivši čelnici nisu baš jedini krivci za agoniju u kojoj se klub našao, da je ipak postojao “inženjer” iza kulisa.

Od tog momenta i aktuelni čelnici počinju da postižu “autogolove” na uštrb pozitivnog talasa i poena koje su stekli otkazima članovima bivše Uprave, rigidnim stavom da klubu treba “pročišćenje”. Ne svi, mali deo njih, no, dovoljno da se i ostatak Radne grupe uvuče u vir iz koga kasnije nije bilo izlaska. Nekoliko nesmotrenih izjava i gostovanja Predraga Mijatovića, kasnije u učešće u proslavama najvećeg rivala, samo su dolili ulje na vatru posle iznenadnog odlaska Sava Miloševića, sa kojim je nastao “kratak spoj” zbog igrača koga trener nije ni doveo u tim, već je angažovan u mandatu Stanojevića, a kome je zamereno što je uvršten u ekipu na jednom od mečeva, iako je stručni štab ostao bez Marija Jurčevića zbog povrede, dok je Nikola Antić još ranije eliminisan iz rostera zbog mogućeg rastanka na zimu.

Euforiju je preko noći zamenilo nezadovoljstvo, a novi čelnici kluba su se u tom trenutku prvi put našli pred “zidom”. Poželeli su da reše problem velikim trenerskim imenom, koje bi amortizovalo opšte žaljenje za Miloševićem, te su kontaktirali nekolicinu bivših asova – Sašu Ilića, Slavišu Jokanovića, Vladu Ivića, Veljka Paunovića, priželjkivali da se Marko Nikolić rastane sa CSKA ne bi li došao u poziciju da se vrati. Spoznali su tada surovu istinu – niko nije želeo da se vrati u Partizan, te su morali da “izmisle” rešenje preko noći.

Surova istina i nepremostiv zid sa trenerima

Za VD trenera je imenovan Marko Jovanović, četvrti po redu na klupi od maja do decembra, bez licence i sa tek godinu dana trenerskog “života”. Na leđa mu je stavljeno veliko breme, da okonča polusezonu do kraja, pa da klub posle toga imenuje dugoročnije rešenje. Na debiju Jovanovića, kome je kurs usmeren na promociju mladih igrača, protiv Radničkog iz Niša, zabeležen je istorijski minimum gledalaca, jer navijači nisu mogli da “prevare” i oproste odlazak Miloševića.

Kada je takmičenje okončano, Radna grupa je ponovo naišla na isti onaj “zid” koji nije preskočila ni početkom decembra 2024. godine. Odgovori bivših asova, koji su se obreli u trenerskom poslu su bili negativni i moralo se pribeći alternativi.

Za Predraga Mijatovića najbolje rešenje je bio bivši saigrač iz Reala – Klarens Sedorf, iako je poslednji posao imao u selekciji Kameruna pre šest godina, dok je Danko Lazović predložio Srđana Blagojevića, na preporuku prijatelja iz Rusije. Na sastanku Radne grupe je prošlo Lazovićevo rešenje, te je na iznenađenje javnosti Blagojević 1. januara 2025. imenovan na mesto šefa struke.

Jedan problem je rešen, ali su drugi izbijali na dvevnom nivou. Klub se, umesto da već tada značajno pojača tim i bezbrižnije dočeka leto, kao jedno od najvažnijih posle dvogodišnjeg posta u evropskim takmičenjima, bavio monitoringom i licencom, želeći pride da stavi fokus na uštedu, domaćinsko poslovanje.

I, sve je to legitimno i ispravno da Partizan praktično ne zavisi od rezultata i da se kompletno javno i navijačko mnjenje i mišljenje ne kreira kroz ono što tim pokazuje na terenu. Tako je danas, tako je decenijama unazad, otkako su crno-beli osnovani.

Propuštena prilika da se pojača tim

Novac za licencu je pribavljen, na isti način na koji su ga nabavljali i bivši čelnici – uz pomoć države, jer, sem rasterećenja budžeta, odlascima nekih igrača, Partizan nije ostvario izlazni transfer, niti prihod. Pride, klub nije uspeo da obezbedi novom treneru adekvatna pojačanja, već je tim, poredeći ga sa jesenjim, bio i slabiji. Nekoliko puta Blagojević je govorio na tu temu u smiraju prelaznog roka, navodeći da se klub odlučio na štednju, iako je možda i sam priželjkivao pojačanja.

Samo trojica fudbalera su pristigla, od toga dvojica nisu praktično ni igrala usled povreda i loše forme, dok je treći dobijao priliku mahom kao rezerva i to ne na svojoj poziciji. Taj i takav Partizan je, sa morem problema i povreda, odoleo Crvenoj zvezdi u prvom prolećnom derbiju (3:3), uspeo da obezbedi drugu poziciju mnogo pre kraja takmičenja, ali je eliminisan od TSC u četvrtfinalu Kupa, posle maratonske serije jedanaesteraca (10:9). Usledio je i poraz u plej-of derbiju, u kome su crno-beli vodili do samog kraja, a onda su poklekli.

Tada se između redova mogla pročitati klupska kritika na račun izmena trenera Blagojevića, uz poneki medijski uradak koji je verovatno trebalo da mu bude opomena.

Crno-beli više nisu odskočna daska

Po sličnom scenariju, preko “oglasne table”, Blagojević je “upozoren” i pred poslednju utakmicu u sezoni protiv Vojvodine, a činjenica da jedan trener Partizana prvi put u istoriji neće održati završnu konferenciju za medije i završnu reč, svedoči da se pripremao “svilen gajtan” sve dok se pred aktuelnim i verovatno budućim čelnicima nije ukazao isti onaj zid iz decembra 2024. Zid na kome je ispisano da Partizan više nije ono što je bio – odskočna daska za mlade igrače, kojima je potrebna promocija, ni za starije bivše, čije karijere su ugrožene ili u smiraju. Nije više ni sigurna kuća za trenere, čak ni za one koji su “prohodali” u Humskoj, a koji su u danima za nama ponovo okrenuli glavu na vapaje da budu “kišobran” ako u letnjim kvalifikacijama ponovo krene po zlu.

Jer ne žele da budu nemi statisti u dogovorenom ratu, moneta za potkusurivanje kojoj će premija biti druga pozicija i eventualno poneki trofej u Kupu, ali kada dođe vreme, kada se zasluži. Ne žele ljudi od integriteta, takmičari po prirodi, da robuju ni sudijama, odlukama koje oslikavaju klupsku nemoć, vezane ruke i noge u institucijama.

No, to je već, kako rekoše iz Humske - urbana legenda. Partizan je u vremenskom tesnacu, mora ekspresno da održi Skupštinu, reši pitanje trenera, bilo da posao nastavi Blagojević ili neko drugi, da angažuje ceo jedan tim bez prava na grešku i sve to sa ograničenim, minimalnim budžetom. Sizfov posao...

(Telegraf.rs)