Ujutru vozio autobus, popdone išao na treninge, sada je trener u ligi petice i pravi čuda

Ako u fudbalu postoji priča dostojna filma, onda je to priča Manola Gonsalesa – čoveka koji je od vozača međugradskog autobusa postao trener Espanjola, kluba koji se vratio u vrh španskog fudbala.

Pre samo nekoliko godina, Manolo je svako jutro ustajao u pet ujutro da vozi autobus na liniji Badalona–Barselona. Popodne je žurio na trening svog niželigaškog tima, a kasno uveče učio za trenerske licence. Danas, sa 46 godina, stoji pored aut-linije u Primeri, rame uz rame s velikim imenima poput Ćavija i Dijega Simeonea.

Preporučujemo

– Ja sam samo običan tip – kaže kroz smeh Gonsales dok sa strane posmatra trening Espanjola: – Kad sam došao u prvu ligu, svi su govorili da je to lutrija. Možda jeste, ali bez rada, upornosti i malo ludosti – nikad ne biste ni kupili tiket.

Njegov put bio je dug i strm. Radio je u svim mogućim kategorijama španskog fudbala – od regionalnih liga i Tercere (četvrtog ranga) do Segunde, gde je sa klubom Badalona beležio sjajne rezultate. Tek 2018. godine odlučio je da se potpuno posveti trenerskom poslu i zatraži odsustvo s posla vozača.

– Radio sam osam sati dnevno za volanom, pa žurio na trening. Ljudi danas vide Primera ligu, ali ne i sve ono pre toga – iskreno priznaje.

Sudbina je umešala prste 2023. godine, kada je Espanjol u očaju zbog loših rezultata otpustio dva trenera i – ni iz čega – postavio Gonsalesa, dotadašnjeg trenera B tima. Klub je morao da se vrati u elitu, a poverenje je ukazano bivšem vozaču autobusa. I on je – uspeo!

Danas je Espanjol peti na tabeli i ponovo diše punim plućima. Navijači ga obožavaju jer je iskren, duhovit, prizeman i – kako kažu u Kataloniji – “čovek iz naroda”.

– Kad sam bio fudbaler, bio sam sve ono što danas ne želim da vidim u svojim igračima. Nisam imao glavu, nisam imao savet. Sad želim da moji fudbaleri razumeju igru, da budu ljudi, ne samo atlete.

Njegova životna filozofija je jednostavna:

– Ne planiraš da stigneš do vrha. Planiraš da svakog dana budeš bolji. I onda te život odvede gde treba.

Rođen u malom galicijskom mestu Folgoso do Courel, u Barselonu je stigao kao trogodišnjak. Njegova majka je vodila restoran, a on je sanjao o fudbalu. Nadimak mu je bio „Stoičkov“ – zbog temperamenta i kratkog fitilja. Ipak, nije stigao daleko kao igrač, ali je zato kao trener postao simbol upornosti i skromnosti.

Danas, kada ga pitaju kako se oseća kada vidi svoj platažni račun s „toliko nula“, samo se nasmeje:

– Nisu to nule kao kod Murinja! Ali dovoljno da isplatiš dugove i uštediš za dane kad ne ide.

Iako je sada deo „velike scene“, Manolo ne zaboravlja odakle je došao.

– U svemu ovome i dalje ima čiste emocije. U mom timu nema „zvezdica“, već momaka koji rade i vole fudbal, baš kao u Segundi B. Kad tog osećaja nestane – prestajem.

(Telegraf.rs)