Šampion BRAVE-a, i pčelar van kaveza: Upoznajte Borislava Nikolića, jednog od najboljih srpskih MMA boraca

Dok u kavezu važi za jednog od najtvrđih boraca balkanske MMA scene, van reflektora i borilišta Borislav Nikolić vodi sasvim drugačiji život. Aktuelni šampion BRAVE promocije u bantam kategoriji, jedan od najboljih boraca srpskog MMA u poslednjih nekoliko godina, slobodno vreme provodi daleko od dvorana i oktagona, među košnicama. Nikolić je, osim vrhunskog sportiste, i strastveni pčelar, čovek koji balansira između brutalnosti profesionalnog sporta kakav je MMA, i strpljenja i tišine koje zahteva rad sa pčelama.

U ekskluzivnom razgovoru za Telegraf, srpski šampion govorio je o putu do titule, izazovima u BRAVE-u, ali i o neobičnoj simbiozi borilačkog sporta i pčelarstva.

Preporučujemo

- Hvala na pozivu i hvala na pitanju. Dobro sam. Jako mi je drago što su ljudi počeli da primećuju moj rad i trud. Došao sam ovde da malo ispromovišem naredne borbe i predstojeće događaje u MMA sportu - počeo je Nikolić.

Otkrio je i kakav je osećaj biti šampion BRAVE-a, jedne od najpoznatijih svetskih promocija.

- Osećaj je svakako dobar. Kao što bi ljudi rekli, dok se trudimo i radimo, nemamo pravi osećaj koliko je to zapravo značajno. Tek kada dođemo u zrelije doba i završimo karijeru, vraćaćemo se, gledati stare slike i diviti se onome što je zapravo veliki uspeh.

Iza sebe ima skoro 15 godina MMA karijere...

- Imam skor 10-0 u amaterskoj i poluprofesionalnoj konkurenciji. Moja prva borba po profesionalnim pravilima bila je još 2012. godine, tri runde po pet minuta, male rukavice, bez štitnika... Svakako, počeo sam da treniram MMA bez ikakvih ambicija. Nisam uopšte imao takmičarske ambicije, trenirao sam zbog sebe. Pre toga sam se bavio fudbalom, a onda sam potpuno prešao na MMA i tu sam do dana današnjeg.

Otkrio je i kako je došlo do prelaska u MMA sa fudbala.

- Sasvim slučajno. Mislim da je okruženje jako bitno. Ako je okruženje dobro, čovek zavoli sport ili aktivnost isključivo zbog ljudi oko sebe.

Imao je priliku da trenira u više klubova u Srbiji.

- Da, silom prilika. Krenuo sam u Vršcu, završio u Beogradu u jednom klubu, pa se to rasformiralo, pa sam prešao u drugi. U jednom trenutku je cela MMA scena bila okupljena u jednom klubu.

MMA je danas doživeo veliku ekspanziju, što je bilo mnogo drugačije kada je Nikolić počinjao.

- To je jako dobro pitanje. Kada sam ja počinjao, ljudi uopšte nisu znali šta je MMA. Prvo sam objašnjavao kulturno, a kada vidim da im i dalje nije jasno, kažem: „To je ono tuča u kavezu bez pravila“. Onda bi rekli: „A, to! Pa što nisi odmah rekao?“. Sada svi prepoznaju MMA kao sport. Za to su zaslužni država i savez koji nas promovišu na najbolji mogući način. Takođe, savez je doveo BRAVE organizaciju u Srbiju. Kada sam ja počinjao u BRAVE-u, svi su govorili da ne treba tamo da se borim jer su borci previše teški, da im nije zanimljiva Evropa ni srpsko tržište, i da tamo neću ništa postići. Savetovali su me da se okrenem manjim evropskim organizacijama. A sada, kada je ovo već treći događaj u Srbiji, svi su oduševljeni i sve više mladih srpskih boraca nastupa za BRAVE.

Prisetio se potom i meča protiv Nikolasa Hvendea, u kom je uspeo da dođe do šampionskog pojasa.

- Za svaki ples je potreban partner, a meni je on bio baš dobar partner. U svakoj borbi dajem sve od sebe, tražim i pravim prilike. U početku nisam uhvatio ritam, nisam se nadao da je toliko dugačak i da tako dobro menja gard. Polako sam počeo da se prilagođavam, a on je počeo da gubi veru u sebe. Pogodio sam ga čistim udarcima koje nije mogao da podnese.

Koristi udarce laktovima često u borbi, ali ima drugačije mišljenje o tome.

- To je najgora stvar, udarati nekoga laktovima, jer otoci traju pet dana.

Otkrio je potom i šta mu je prolazilo kroz glavu tokom meča, kada se sve lomilo.

- Video sam da čovek daje 110 odsto sebe i da polako posustaje. Imao sam dobar ugao, Nemanju Miloševića, Miloša Janičića i Cveleta. Oni su videli situaciju bolje nego ja, jer mi je protivnik zatvorio oči, pa sam morao na silu da gledam. Dobio sam prave savete u pravom trenutku, preokrenuo borbu u svoju korist i na kraju pobedio.

Očekivao je tvrdog protivnika...

- Znao sam da je mnogo dobar. On je drugi rangiran u celoj Africi, odmah iza Du Plesisa. Sa prošlim šampionom se igrao, urnisao ga je... Znao sam da uopšte neće biti lak meč, ali nijednog trenutka nisam pomislio šta će mi to. Čak sam uživao u svakom udarcu, i njegovom i mom.

Usledila je potom i prva odbrana pojasa na BRAVE 100 događaju u Bahreinu, protiv Hamze Kohedžija.

- Da, to je bila idealna prilika za Hamzu, on je njihova sportska i državna legenda, najpopularniji sportista tamo. Istih smo godina, skor nam je bio identičan. Sve je bilo idealno i za mene i za njega. Borba je mogla da ode na obe strane. On je uzeo prve dve runde, ali sam ja nakon toga preokrenuo borbu.

Poslednji mečevi su mu trajali nešto duže, a kako kaže, taktički se uvek prilagođavao protivniku.

- Da, ja sam kao dizelaš. U klubu su svi jači i veći od mene, pa sam uvek morao da se prilagođavam taktički, a ne snagom. Kada vidim da se neko previše troši, pustim ga i nateram da se troši još više. Hamza je pao na tom testu, uložio je previše snage u rvanje i na kraju druge runde je bio gotov. Na meni je bilo samo da ga završim.

Nikolić ima priliku da trenira sa nekima od najboljih u regionu - Milošem Janičićem, Aleksandrom Rakićem, Miranom Fabjanom, Nikolom Joksovićem, Duškom Todorovićem...

- Miloš mi je tu najbliži po kilaži. Imamo još par boraca moje kilaži koji su jako dobri. Kada vidim ljude koji su uspešni, koji su šampioni, a pritom ćute, slušaju i rade bez pravljenja pametnim, to mi daje motivaciju da budem još bolji i disciplinovaniji.

Dotakao se i sparinga...

- Namučim ja svakog, nema tu problema. Ali, jako je dobro kad imaš u svojoj kategoriji sparing partnera, to je nešto nezamenljivo.

Nedavno ga je i šampion muva divizije BRAVE-a, Muhamed Mokaev, izazvao na meč.

- Sve opcije su otvorene. Mislim da je Mokaev odustao od te borbe, ne znam razloge. Nemam dovoljno informacija. Ne znam koliko je realno da se borima za pojas jer ima još malo vremena do eventa. Nadam se da će mi naći adekvatnog protivnika...Voleo bih da se borim u Srbiji pred svojom publikom.

- Ako bi Mokaev pristao na meč u budućnosti, bio bih veoma zainteresovan. On je vrhunski borac, u top 5 u našoj kategoriji. Ne može on mene da povredi, on je za broj manji od mene. Može samo da me gnjavi u rvanju, ali ako borba ostane na nogama, napravio bih mu ozbiljne probleme. Sa mnom bi video do čega je napravljen.

Nije želeo da izdvaja regionalna imena protiv kojih bi se borio.

- Ne bih mogao sada da izdvojim nikoga posebno.

Mnogi ga porede i sa Miljanom Zdravkovićem, bantam šampionon FNC-a.

- Ista smo kategorija i treniramo zajedno. Miljan je ozbiljan borac. Ako bismo u budućnosti imali ozbiljnu ponudu, recimo u UFC-u u top 5 ili za pojas, to bi bilo super za našu publiku, da imamo dva najbolja bantam borca na svetskom nivou.

U poslednje vreme se mnogo pominje dolazak UFC-a u Srbiju, a Nikolićevo ime je upravo jedno od onih koje se najviše pominje za taj događaj.

- To je najviše zbog mog stila borbe. Aktivan sam, atraktivan i dajem sve od sebe da borba ne bude dosadna, jer ni ja ne volim da gledam dosadne mečeve. Od 15 pobeda imam 14 završnica, što je za moju kategoriju impresivno. Što se tiče same promocije, ja sam neko ko samo ćuti i radi, pa mnogi van MMA sveta i ne znaju za mene.

Plan je jasan.

- Tu je savez, koji stoji iza nape države. Savez pregovara sa UFC-om i priča se o 16. maju. Spreman sam za taj datum ili bilo koji drugi.

Van kaveza, Nikolić se bavi pčelarstvom.

- U početku je to bio hobi, a sada je preraslo u ozbiljan posao. Sve moram sam da radim i budem odgovoran. Nemam nikog ko bi mogao da ode umesto mene i odradi taj posao. Čak i kada sam u pripremama za borbu, moram da odvojim vreme za pčele. Radim to na najprirodniji mogući način. Pčele ne selim, stoje na jednom mestu, a med je potpuno prirodan. Pola meda ostavim pčelama, pola uzmem sebi. Radim to jer volim, a isto tako i jer je sve preraslo u jedan ozbiljan biznis.

Otkrio je i kako je počeo sa pčelarstvom.

- Počelo je tako što me je stric pitao da mu pomognem oko pčela. On je imao 85 godina, nažalost je preminuo. Išao sam jednom, drugi put, peti put... Ljudi kažu „zavoleo si“, ali ja sam zapravo ušao u to jer sam stalno bio sa njim. Ljudi često rade stvari u kojima su uspešni, čak i ako ih u početku nisu voleli. To vidimo i u MMA, borac voli sport dok pobeđuje, ali prava ljubav se vidi kada dođu teška vremena. Ja sam imao dva poraza, pa vezao pet pobeda. Tu sam video koliko zapravo volim ovaj sport. Sa pčelama još uvek nemam problema, sve ide super. Koliko god ljudi kukaju, meni je odlično, nemam problema da mi uginu pčele, da nemam meda, jedino što imama mnogo posla.

- Probudim se ujutru, odvedem ćerkicu u vrtić, odem na trening, posle toga odem do svog sponzora, a to je restoran "Vagner", najbolja klopa na Adi Huji, pojedem nešto zdravo, odem kući, odmorim se, posle toga drugi trening, večera, i krevet. To se radi cele zime. Pčele spavaju, celu zimu su u zimskom snu. U principu, ja imam tu posla od sredine proleća, do kraja jula, i posle toga nemam ništa više. Što se tiče teškog rada, tu prestaje.

- Čovek se navikne, ali jači je bol nego kada primiš udarac u borbi. Zavisi i od imuniteta, nekada boli deset puta jače, a nekada i ne osetim.

On i supruga imali su i plan šta će reći ćerkici nakon osvajanja pojasa i meča protiv Hvendea.

- To je bio dogovor između mene i žene, kad me pita ćerkića "Tata, šta ti se desilo?", pčele su me izujedale. A posle reko, ne smemo to da kažemo, uplašiće se dete, pošto sam bio i modar.

Ima punu podršku porodice u tome što radi.

- Gledaju odlično. Imam maksimalnu podršku supruge, a sada i roditelja. U početku roditelji nisu bili za to, što je normalno, nijedan roditelj ne voli da mu se dete bije u kavezu. Ali kako je sport kod nas rastao, prihvatili su to kao sport, a ne kao nasilje.

Prokomentarisao je i ekspanziju MMA u regionu i Srbiji.

- Krenuću od početka. Prva ta generacija, oni nisu imali amaterske borbe. Tako je i boks nastao, ni oni nisu imali amaterska takmičenja. Na kraju su ljudi videli da se mnogo mladi interesuje za sport. Kada se skupila masa mladih boraca, krenuli su da prave savez i takmičenja. Prvo su to bila klupska takmičenja, sada je to na nivou džudoa, gde imamo baš puno mladih takmičara. Kada je krenuo Vaso, Džakić i ta prva ekipa, nije bilo amaterskih, oni su se odmah borili profesionalno. Ja kada sam krenuo, već je krenulo amaterski. Prvo je došlo do zabranjivanja sporta, do problema, čak je bilo i otkazivanja takmičenja. Jako sam srećan što su se ljudi iz Svazea izborili za svoje mesto, sada je MMA priznat sport, i mi smo u Srbiji jedni od retkih, koji imaju pravi MMA Savez.

- Da kažemo i ovo... Što se tiče profesionalne scene trenutno, sve je na mnogo visokom nivou. Ljudi mnogo to prate, zanju bolje MMA i borce, nego fudbal. Ja pitam ljude, znaš jednog fudbalera Zvezde ili Partizana, niko ne zna, čak i ljudi koji se bave fudbalom budu u fazonu meni to nije zanimljivo, pratim Vasa Bakočevića.

Otkrio je potom i kako se nosi sa sve većom popularnosti.

- Ja nisam neki tip koji uživa u tome. U početku mi je to bilo čudno, kako se neko ponaša nepristojno, javi se kao da me poznaje 100 godina, ja gledam, ljudi budite malo odmereniji. Ali sam posle, jako brzo skapirao da to nosi taj neki život borca. Da moramo da shvatimo da samim tim što mi evo pričamo u intervjuu, ljudi to gledaju, i stiču osećaj kao da nas poznaju. Na taj deo još uvek pokušavam da se naviknem, i zato mi i dalje prija selo, pčele...

- Ja sam više taj tip, nego tip koji uživa u slavi, i koji voli da se slika sa svima, da bude dostupan 24 sata.

Otkrio je i koliko je bio težak put do šampionskog pojasa.

- Put je bio jako težak, i  i dalje traje. To je zanimljivije nego sam uspeh. Uvek sam vipe voleo taj put i to iskustvo koej steknemo na tom putu, nego sama destinacija.

Dotakao se i planova.

- Svima nam je plan da dođemo u UFC, to je najveći nivo borenja. Svima objašnjavam, to je kao da dođeš u NBA, dobre su i druge lige, ali svi hoćemo u NBA. UFC je glavni cilj, prioritet. Sad nas očekuje BRAVE u februaru, daću sve od sebe sa svojim timom da nađemo adekvatnog protivnika, da se borim na tom eventu, nakon toga UFC dolazi u Srbiju, isto biću spreman, a ako se i to ne desi, idemo iz pobede u pobedu, i jednog dana će i to doći, nadam se vrlo brzo.

- Mislim da se bijem bar još pet, šest godina, na nekom višem nivou, a posle toga samo tuča.

- Kada budem završio ozbiljnu karijeru, sve ću raditi. Ljudi koji vole borbu, vole da se oprobaju u svim disciplinama. Ne sviđa mi se što se sad sve vrti oko pobede. Svi gledaju pobedu, svet voli pobednike, i to nam je problem da se takmičimo svaki mesec. Da nema toga, svaki mesec bih se borio. Ovako, ja ne mogu da skidam kilažu na tom nivou da se borim svaki mesec, da se borim u većojh kategoriji, došao bi čovek sa deset kila više i to nema smisla. Sam taj poraz, vraća dve godine unazad. Sada sam povezao pet pobeda i guramo.

Treba dosta vremena da se telo oporavi.

- To je ono što sam ti rekao. Zavisi od skidanja kila i svega, on verovatno ne mora da skida kila za tešku. To je normalno, pogotovo ako nema povreda. Da ima povreda, nema šanse da bi se borio, jednu koščicu, mali prst da slomiš, nećeš moći da staneš na nogu, iščašiš zglob, nećeš moći par meseci da udaraš. Tako da, treba i sreće...

Posledice duge borilačke karijere postoje, ali...

- Ne, ništa, odlični smo (smeh). Samo kad pada kiša, ili treba da pada, osetim nešto, jao zglobovi me bole, nešto leđa, ne znam šta mi je. Ali posle kad pričam sa ljudima koji se nikad nisu borili, imaju problema od svakodnevnog života. Više možda ima tih nekih psihičkih problema. Svaki dan se borima, bijem se sa ljudima koji su prespremni, i onda dođe neki civil, koji se ponaša bahato. Ja nisam navikao s nekim da se svađam, i onda je to jako veliki problem. Kako prihvatiti da postoje ljudi koji uopšte nisu svesni mogućnosti.

Otkrio je i kako reaguje na negativne komentare.

- Uh, reagujem odlično. Samo se nasmejem, i stavim na blok listu. Sve što mi se ne sviđa, stavim na blok listu. Sada sam prešao na sledeći nivo. Zaposlio sam momka koji vodi moje profile, i apsolutno me ne interesuje ništa. Ne ulazim na društvene mreže. Napravim materijal to što treba. Uvek svako u sali snimi trening, gde god da odemo, ljudi vade telefone, to je postalo sasvim normalno. Prvo, šta god se desi, prvo snimimo, pa onda pitamo šta se dešava, jel treba pomoć.

Što se treninga tiče...

- Mogu da kažem zabavno. Svaki trening uživam, zezamo se. Svi su drugačiji, možeš damu nađeš i neku žicu kako da ga zezaš, ali moraš da imaš i neku granicu da ne preteraš. Zanimljivo je.

Glavni trener, Nemanja Milošević to sve kontroliše.

- Nemanja to hendluje odlično, daje svoj maksimum. Kako na treningu, tako i van, osmišljava naredni trening, gleda šta smo dobro ili loše uradili na prošlom, gleda i svoje greške ispravlja, i uči. Jako je bitno da imaš trenera i mentora. Da imaš nekoga ko je prošao sve to, ko zna kakav je osećaj biti borac, gubiti borbe, pobeđivati, i koji se trudi da bude što bolji trener. Nikad nisam čuo od njega, e ja kad sam se borio bio sam ovakav, ili onakav. Uopšte se ne hvali čovek, nego se posvetio trenerskom poslu, i jako mi se sviđa to.

Ipak, nije to ništa posebno, već tačno kako bi i trebalo da bude, kako kaže Nikolić.

- Svi smo različiti. Na primer, ja volim da komplikujem, da se zezam, i on me pusti na tu stranu, neko voli da sluša, da radi tačno šta mu se kaže da radi, neko na primer nema fokus, neko ima. On je napravio okruženje koje je produktivno. Ljudi ne kapiraju, prolitaš dve knjige, i videćeš da je to suština svega. To što Nemanja radi, to je osnov, nije to ništa spektakularno. Nego, svi treneri pokušavaju da budu spektakularni, da nađu neku posebnu vežbu, kao doktori, pokušavaju da ti prepišu neki poseban lek, a ista supstanca je za deset lekova. E tako se svi ponašaju, kao da će neka posebna vežba nešto da ti učini.

Otkrio je i kako on koristi med koji prozivodi.

- Kad me pitaju ljudi kako ja koristim med, evo, ako žena pravi nešto od slatkiša, umesto šećera ubacim med. Ja uzimam i pre i posle treninga, u vodu rastvorim, sipam koliko hoću, ne gledam koliko grama, nekad to bude slađe, pa kažem jaoj, treba još vode. U principu to je najbitnije, da vratimo te neke eletrolite, da ubacimo još malo soli, ali svakako jedemo slanu hranu. To je neki način na koji ja koristim med, pre i posle treninga. Nije ništa, kad ljudi pitaju da li će nešto da mi pomogne, ako nemaš san, ne treniraš redovno, ne hraniš se kako treba, džabe ti je da pojedeš ne znam koliko meda, može samo loše da ti bude.

Što se skidanja kilaže tiče...

- Disciplinovan sam. Skidam po 10 kilograma za svaku borbu i osećam se dobro. Nedelju dana pred meč pazim šta jedem, ne izbacujem skroz, ali jedem što manje hidrate i šećere. Jedem pirinač, povrće, meso i salate. Ceo taj proces, punimo se vodom, znojimo se mnogo... Poslednji dan skinem 5-7 kilograma kroz znojenje i izbacivanje vode. Posle merenja odmah sve vratim, ali ne jedem sve što mi padne pod ruku. Najveći problem je onaj period nakon borbe, kada mozak traži da nadoknadi sve što mu je uskraćeno. Ti ako telu ne daš hranu, ne daš vodu, trošiš ga... To traje nekih deset dana, kad ja jedem zdravo nakon borbe, najeo sam se, sve super, i onda samo krenem opet da jedem, kao da nisam jeo.  Tad bih mogao da jedem danima.

Ume to biti i problematično...

- Desilo mi se da je protivnik pao vagu. Sad za ovu poslednju borbu, desilo mi se da je bilo jako teško. Nadao sam se da imam još kilo i po da skinem, otišli smo u saunu, ali ja se nisam baš najbolje znojio, i vratio sam se da se merim, i imao sam još 700 grama da skinem ,tih 700 grama mi je bilo...

Za kraj, imao je i poruku za sve mlade koji vole borilački sport.

- Deco, bavite se sportom, učite školu, manite se ulice. Pokušajte da pronađete sebe u životu. Nađite mentora i okruženje koje je produktivno za vas. Roditelji treba da usmeravaju decu. To je moja poruka svima - podvukao je Nikolić.

(Telegraf.rs)

-