Srpska košarkašica (28) iznenada završila karijeru, pa otkrila prljav veš: "Namerno nema slika u dresu Zvezde"

Srpska košarkašica i reprezentativka, Katarina Zec, objavila je na svom profilu na Instagramu opširan tekst u kojem je potvrdila da je odlučila da prestane da igra košarku.

Kako su joj stizala mnoga pitanja, Katarina Zec je odlučila da svima otkrije da se više neće baviti košarkom, koja je, kako je rekla, 20 godina bila njen život.

Preporučujemo

Ova srpska košarkašica je karijeru počela u Zvezdi, ali u oproštajnom postu nema fotografija u dresu crveno-belih.

Kako je rekla, to je uradila namerno, jer koliko god joj je bilo lepo sa trenerom i saigračicama, kaže da joj se uprava kluba popela na glavu.

Otkrila je da joj je nalepše bilo na Univerzitetu UTEP u Americi, ali da joj je škola bila teška i da je u trećoj i četvrtoj godini studija počela da ide na psihoterapiju.

Kasnije je igrala za Art Basket u Srbiji, igrala je i u Poljskoj za Lublin, u Grčkoj za Elefterios, u Turskoj za Nesibe Ajdin i Španiji za Huventud, koji joj je bio i poslednji klub u karijeri.

Ispričala je i kako je u Poljskoj imala velike probleme sa nesanicom i da je borba trajala dve godine, a na kraju je i osvojila titulu u Poljskoj sa Lublinom.

Čitavu njenu ispovest pogledajte u nastavku:

S pbzirom na to da se sezona 25/26 bliži i sve više nailazim na pitanja tipa "je 'l još uvek igraš?". Neće ovo biti neki srceparajući post gde se ja svima zahvaljujem što su bili deo mene 20 godina koliko sam zapravo igrala, nego jednostavno - činjenice. Činjenica je da strašno biti profesionalni sportista, po telo, po um, po okruženje, po emotivno stanje.

Naprasno sam odlučila da više ne igram jer prosto nisam htela da mučim sebe. Nažalost, igrati košarku i biti istinski srećan u tome ne zavisi samo od igrača.

Za one koji ne znaju, ja sam Zvezdino dete, a slika u njihovom dresu namerno nema, jer koliko mi je bilo uživanje sa trenerom Pedjom i drugaricama sa kojima sam tada igrala, toliko mi se uprava na kraju popela na glavu. To je bio moj prvi susret sa realnošću sporta i od tada me velikani ne interesuju niti impresioniraju. Uvek mi je bilo interesantno da kažem ono što se drugi ne bi ni usudili, tako da otuda i ovo sa Zvezdom.

Realnost je da mi je na koledžu bilo istinski najlepše i najteže. Najlepše zbog stečenog iskustva i saigračicama koje su mi ulepšale taj period života. Iskreno, porodica mi nije preterano falila, ali mi je u školi u 3. i 4. godini bilo preteško, toliko da sam tada morala da krenem na psihoterapiju. I to je ok. Žao mi je što mi je korona uništila graduation tako da na kraju nisam ni bacala čuvenu kapicu.

Što se tiče klubova, od sjaja do očaja. Uglavnom sam uživala svuda, a Poljska mi je bila novo iskustvo, jer smo igrali često i vreme je brzo prolazilo, prekriven si snegom, i tad sam prvi put dovela člana porodice da živi sa mnom (baku) jer ja nisam bila u stanju da brinem o sebi. Tada sam se borila sa stravičnom nesanicom i ta borba je trajala cele dve godine. Na kraju smo osvojili Poljsku i to je bila najluđa sezona ikada.

U Grčkoj sam uživala u životu i ljudima (i toga se uvek sećam sa osmehom na licu), u Turskoj u njihovom profesionalizmu - oduševljavali su me iznova i iznova i te sezone 23/24 sam baš imala želju da se zadržim, ali nije se desilo i to je ok.

Za kraj Španija - u Vitoriji sam progovorila španski, a u Barsi sam upoznala grad iz svakog ugla. Badalonu kao "veliki" klub neću komentarisati jer nema potrebe.

Uuvek sam se vraćala isključivo i samo zbog saigračica. Kroz reprezentaciju sam upoznala najbliže prijatelje i to je ono što ostaje.

A sada konačno mogu da se posvetim nekim drugim stvarima i zbog toga sam neizmerno srećna. Sa košarkom sam se ponekad osećala zarobljeno i da me neke bolje stvari čekaju.

Jeste sve ovo pretužno, ali hvala meni što sam niotkuda uspela da kažem ne posle 20 godina.

Hvala najbližima što su me u tome podržali, i hvala Bogu što sad konačno mogu biti non stop na moru.

(Telegraf.rs)