Krvava bitka zbog koje se svaka navijačka tribina na svetu naziva KOP

Na prelazu između devetnaestog i dvadesetog veka vodio se na tlu Južne Afrike presudni rat u istoriji te zemlje, između dve burske republike i premoćne Britanske imperije, „nad kojom Sunce nikada nije zalazilo“

Burska porodica oko 1900. godine stoji pored kola na svojoj farmi, možda čak i početkom Drugog burskog rata; kolorizovana fotografija. Foto. Wikimedia Commons/Tinus le Roux (Photos Redux - Colourising History)/Boershistory

Buri su potomci holandskih doseljenika na tlo Južne Afrike, i danas se nazivaju Afrikanerima, mada ih ima koji odbijaju taj identitet, ali to je već druga tema. Govore afrikanerskim jezikom, koji se razvio iz holandskog, onakvog kakav je bio u 18. veku, i sa kojim je i dalje blizak. Na holandskom i afrikanerskom „bur“ znači „farmer“; ne samo što su farmeri bili ogromna većina među doseljenicima, nego su to i ostali sve do 20. veka.

Zato je tek tada termin „Afrikaner“, zabeležen još 1707., postao uobičajen za ovaj slobodarski nastrojeni narod, koji je sredinom 19. veka obrazovao nekoliko republika, od kojih su samo dve uspele da dočekaju jesen 1899. godine: Južnoafrička republika (koju ne treba poistovećivati sa ovom sadašnjom), kolokvijalno Republika Transval, te Slobodna država Oranje.

Drugi burski rat je uobičajeni svetski naziv za sukob Transvala i Oranja sa Britanskom imperijom, koji je trajao dve i po godine, od 21. oktobra 1899. do 31. maja 1902., i koji se završio britanskom pobedom; Afrikaneri ga danas nazivaju Južnoafričkim, ali često i Drugim slobodarskim ratom, pošto se onaj Prvi odnosi na Prvi burski rat, manji konflikt vođen od decembra 1880. do marta naredne godine, iz kojeg je Transval, potpomognut Oranjem, izašao kao pobednik.

Za Britaniju je to bila finansijski najskuplja „vojna“ vođena u periodu 1815—1914., između sloma Napoleona i Sarajevskog atentata, koja je donela i goleme ljudske žrtve: 22.092 britanska te 6.189 burskih vojnika poginulo je, uz preko 100.000 ranjenih na obe strane. Britanaca je bilo osam ili devet puta više: na vrhuncu rata imali su oko 500—600.000 boraca (347.000 britanskih, 100—150.000 kolonijalnih i 100.000 crnačkih pomoćnih trupa), a naspram sebe 47.000 afrikanerskih rodoljuba, 10.000 crnačkih pomoćnih trupa te 4.500 stranih dobrovoljaca, mahom Holanđana, Rusa, Nemaca, Francuza, Amerikanaca, Poljaka, Iraca, Skandinavaca, Flamanaca, Italijana, Portugalaca i Australijanaca.

Politička karta Južne Afrike 1885., između Prvog i Drugog burskog rata. Nijansama plave obeleženi su direktni i indirektni britanski posedi, a narandžastim burske republike Transval i Oranje; po stranama su Nemačka Jugozapadna Afrika i Portugalski Mozambik. Foto: Wikimedia Commons/Themightyquill/John George Bartholomew

Što se civilnih žrtava tiče, one su bile gotovo isključivo na burskoj strani; Britanci su tokom tog rata izmislili koncentracione logore, i u nameri da burske borce nateraju na pokornost, internirali dobar deo populacije: 26.370 žena i dece umrlo je u njima od gladi i zaraznih bolesti, zajedno sa 20.000 odraslih muškaraca (od 115.000 koliko ih je internirano). Ova genocidna politika, koja je unutar Ujedinjenog Kraljevstva izazvala strahovitu osudu javnosti, bila je posledica nemoći, na šta je uticao tok rata.

Naime, Buri su odlično počeli, preventivnim napadom na britanske kolonije Kejp (Rt dobre nade) i Natal (koja je u periodu 1839—1843. bila burska Republika Natalija), i zahvaljujući britanskoj presamouverenosti izvojevali nekoliko velikih pobeda (iz ovoga bi se mogao izvući pogrešan zaključak da su Buri izazvali sukob; u stvari ga je izazvao britanski ekspanzionizam, dok su Buri preventivnim napadom iskali bolje početne pozicije), ali kada se silesija tada najmoćnije svetske imperije kao pljusak obrušila na njihove republike, morali su da promene taktiku.

Zapravo, konflikt je u konvencionalnom smislu bio gotov već septembra 1900. kada je Britanska imperija zaposela i anektirala zemljište Transvala i Oranja, a civilno se rukovodstvo ili posakrivalo ili, u manjem broju, izbeglo napolje. Rat je, međutim, bio daleko od gotovog. Buri su odbili da se predaju i — predvođeni transvalskim generalima Polom Krugerom, Luisom Botom, Šalkom Burgerom, Kusom de la Rejom, Pjeom Kronžeom te oranjskim Martinusom Stejnom i Kristijanom de Vetom — otpočeli krvav gerilski rat. Britanski odgovor je bio očekivan: gradili su blokhauze, kontrolne punktove, bodljikavom žicom delili čitave komade osvojenih teritorija, palili afrikanerske farme, ubijali stoku, a civile smeštali u pomenute konc-logore.

Burski komandosi na padinama Spijunkopa pre bitke koja se na toj planini odigrala 23—24. januara 1900., tokom Drugog burskog rata, protiv Britanske imperije. Foto: Wikimedia Commons/The Project Gutenberg EBook of With the Boer Forces, by Howard C. Hillegas. 1900/Tagishsimon

Buri su se konačno predali Sporazumom u Verinigingu. Doduše, dosta ih se predavalo i tokom rata, budući da je ishod bio više nego očigledan a nastavak borbe često samoubilački. Nakon toga su 1910. Britanci od Transvala, Oranja, Kejpa i Natala obrazovali Južnoafričku Uniju, kao dominion, odnosno zemlju sa potpunom samoupravom i faktičnom nezavisnošću, ali u sklopu Britanske imperije; 1931. je Južna Afrika, zajedno sa ostalim dominionima (poput Kanade i Australije), dobila pun suverenitet i postala deo Britanskog komonvelta, iz kojeg je istupila kada je 1961. proglašena Južnoafrička Republika, čime su napokon sve veze sa Velikom Britanijom prekinute.

Ali pre svega toga, 23—24. januara 1900. godine odigrala se čuvena Bitka na Spijunkopu, na obroncima istoimene planine u Natalu, 38 kilometara jugozapadno od Lejdismita, na obali reke Tugele. U kratkim crtama, bez izostavljanja najbitnih detalja — šta se tamo desilo pa je ovaj relativno mali i na duže staze beznačajni boj postao deo engleskog, potom i svetskog, fudbalskog folklora?

Vođena tokom druge faze rata, u sklopu britanske kontraofanzive i na tlu britanske kolonije, izazvana je njihovom željom da po drugi put pokušaju da razbiju bursku opsadu Lejdismita (prethodni pokušaj je propao teškim porazom u Bici kod Kolensa, tokom tzv. Crne nedelje, kada su između 10—17. decembra 1899. Buri dobili tri bitke zaredom). Britanci pod komandom generala Redversa Bulera i Čarlsa Vorena bili su nadmoćni: 20.000 vojnika i 36 poljskih topova, naspram burskih 8.000 ljudi, četiri poljska topa i dva mitraljeza, pod komandom generala Luisa Bote i Šalka Burgera.

Počela je u noćnim satima 23. januara iznenadnim britanskim napadom i zaposedanjem manjeg, nižeg vrha Spijunkopa, što im je postalo očigledno tek kada se razdanilo i podigla magla, i što je Afrikanerima dalo veliku prednost. Usledilo je bursko granatiranje i potom kontranapad, koji je Britance delimično odbacio sa tog položaja na prvobitni uzani i otkriveni, i uneo konfuziju u njihove redove: jedinice su se izmešale, poginuli su brojni oficiri, zavladao je haos, pojačanja još nisu stizala, leševi su se gomilali, vodila se ogorčena borba, za Britance sve uzaludnija kako su sati odmicali, zbog čega su neke jedinice čak razmišljale o predaji. Tako se završio prvi dan.

Burski komandosi na padinama Spijunkopa pre ili posle bitke koja se na toj planini odigrala 23—24. januara 1900., tokom Drugog burskog rata, protiv Britanske imperije. Foto: Wikimedia Commons/wellcomeimages.org/Fæ

Britancima je ujutru drugog dana napokon stiglo pojačanje, pa su probili tanke burske linije i izbili blizu oba vrha, što je Burgera navelo da nakon mraka povuče svoje komandose, a ostale, koji su se sve vreme junački borili, da napuste svoje položaje na Spijunkopu, s namerom da krenu u povlačenje; osokolio ih je Bota koji se pojavio među njima i ubedio ih da ostanu, ali se nisu vratili na svoje položaje, čega nervozni britanski potpukovnik Tornkroft (najstariji prisutni oficir na Spijunkopu, budan već 16 sati) u mrkloj noći nije bio svestan, pa je, ne shvatajući da je bitku praktično dobio, naredio povlačenje, nakon što je čuo da trupe nemaju dovoljno vode i municije, i procenjujući da položaje ujutru neće moći da brani bez podrške artiljerije, koja se nalazila niže i toliko bila neprecizna da je tokom bitke veću štetu nanela svojim nego neprijateljskim borcima.

Zato su se Britanci povukli u neredu, a Buri izašli kao pobednici. Gubici su bili otprilike proporcionalni snagama dve vojske: na britanskoj strani poginula su 243 čoveka, uz 1.250 ranjenih, dok su Buri imali 68 mrtvih i 267 ranjenih. Iz britanske perspektive, njihova borba je bila herojska utoliko više što je delovala uzaludno, zbog čega je postala sinonim za požrtvovanost; a pošto je jedna od retkih izgubljenih bitaka koje Englezi slave, postala je deo nacionalne mitologije, i to momentalno, zahvaljujući novinskim izveštajima koji su stizali na Ostrvo (među ratnim dopisnicima bio je na Spijunkopu i 25-godišnji Vinston Čerčil, koji je tokom tog rata postao slavna ličnost zbog filmskog bekstva iz zarobljeništva).

Zbog toga što tribine na fudbalskim stadionima svojim nagibom podsećaju na Spijunkop, tribina sa najvatrenijim navijačima prvi put je „Kopom“ nazvana već 1904., samo četiri godine nakon bitke, ali ne vezano za FK Liverpul, već za FK Vulvič Arsenal, kako se FK Arsenal tada nazivao, dok je igrao na Menor Graundu; neki mesni novinar je siluete navijača koji stoje na zemljanom nasipu, koji je imao funkciju tribine, uporedio sa vojnicima koji su stajali na padinama brda tokom Bitke na Spijunkopu.

Tribina „Spajon Kop“ na Menor Graundu 22. septembra 1906. Na slici su navijači FK Vulvič Arsenal, kako se FK Arsenal tada nazivao. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Madshurtie

Samo dve godine docnije, sportski urednik lista „Liverpul eho“ Ernest Edvards pisao je o novom zemljanom nasipu na Enfildu: „Ovaj veliki zid zemlje nazivaju ’Spajon Kop’, i nema sumnje da će ovo prikladno ime zauvek ubuduće biti korišćeno za ovo mesto“; taj naziv za tu tribinu ozvaničen je 1927. kada mu je kapacitet proširen na 27.000 mesta i kada je postavljen konzolni krov. Kasnije su taj naziv za tribinu iza gola sa najžešćim klupskim pristalicama, preuzeli i mnogi drugi engleski klubovi; istorijski gledano, najveći „kopovi“ su bili stari Holt End na Vila Parku i stari Saut Benk na Molinjuu, koji su primali preko 30.000 ljudi. Danas su svi iz poznatih razloga znatno smanjenih kapaciteta, pa tako „Spajon Kop“ na Enfildu prima svega 12.390 gledalaca.

Inače, postoji nedoumica oko toga kako bi trebalo da zovemo planinu Spijunkop (afr. Spioenkop, čita se „spijun“; hol. Spionkop, čita se „spion“; holandsku varijantu navodimo zato što je do dvadesetih godina prošlog veka holandski bio književni jezik Bura, što je direktno uticalo na naziv brda na engleskom). Neki kod nas, pod uticajem engleske istoriografije, nazivaju planinu i bitku Spajon Kop (eng. Spion Kop), budući da Englezi ove dve reči pišu odvojeno, a izgovaraju ovako kako je navedeno; ali to nije engleska reč već afrikanerska, i nema razloga da zaobilazimo burski izvor te da „vodu kupujemo“ od engleskih posrednika.

Jer, irelevantno je kako je Englezi nazivaju, kao što je irelevantno kako se na engleskom govornom području naziva bilo šta što nije njihovo, zbog čega smo se opredelili za „Spijunkop“, čiji naziv znači „špijunsko brdo“. Potpuno je druga stvar naziv navijačke tribine: u tom slučaju, upravo je engleski oblik jedini relevantan, jer, premda je refleksija imena planine, ne odnosi se na nju već na nešto konkretno englesko — tamošnju fudbalsku tribinu. Prema tome, zbog Bitke na Spijunkopu, engleski su navijači svoje tribine počeli da zovu „Spajon Kop“.

Impresivni pogled na „Spajon Kop“ na Enfildu tokom utakmice 5. kola FA kupa koju je FK Liverpul Boba Pejslija protiv FK Brajton i Houv albion odigrao 20. februara 1983., sa početkom u 14.30 sati po britanskom vremenu. Završen je rezultatom 1-2 (0-1). Na stadionu je bilo 44.868 gledalaca. Foto: Wikimedia Commons/Steve Daniels / A full Kop End in 1983 / CC BY-SA 2.0

(P. L.)