Od Novaka očekivati i sve i ništa

Posmatrajući desetak treninga u Beogradu, nisam uspeo da zaključim da nešto fali. Novak Đoković fizički radi baš onako kako bi i inače svih godina radio i baštini mir Košutnjaka baš kao što je stalno baštinio. Malo sa omladinom, malo sa Kecmanovićem i Lajovićem, ali se došlo do radne temperature u poslednjoj sedmici pred Rolan Garos. Šta možemo očekivati? Ništa i svašta.

Nema potrebe da se po hiljaditi put napominje da je Novak osvojio već sve, da drži sve rekorde i da je najbolji svih vremena. Ovde se razgovara o onome što je ostalo pred njim. Ima još uvek priliku da sebi doda neki zalogaj istorije, ako mu, naravno, ne prifali motiva.

Preporučujemo

Baš se na to u poslednje vreme često ukazuje. Baš to bi mogla da mu bude najveća kočnica u nastavku karijere.

On je tim što je ušao u polufinale Australijan Opena i finale Majamija dokazao da može da se gura sa mlađarijom i pored toga što je neke turnire bezvoljno pustio niz vodu. Fizički još uvek ima dovoljno snage u sebi da se nosi sa svim izazovima, ali da li njegov um to želi? Telo može, čini se, ali glava se pita i dokle može.

Ženeva je počela. Biće to poslednji zadatak pred veliku smotru u Parizu gde su već u toku kvalifikacije.

Mislim da smo došli već do tog momenta kada pređašnji turnir i performans na tom takmičenju ne mora da znači apsolutno ništa za narednu predstavu u kojoj bi učestvovao Đoković.

I nije to samo tako u ovoj godini gde na Indijan Velsu pao na prvoj stepenici, a onda se borio za titulu u Majamiju, već je to postala praksa u ovim poslednjim sezonama. Mogu da se analiziraju određene stavke u igri, neki rezultati i udarci, da se upoređuju protivnici, ali ne postoji šablon toliko jasan da bude osnova za razmišljanje.

Moja jedina osnova za razmišljanje je motiv. Samo njegova želja da uradi još nešto. To mi je jedina stvar koju bih doveo u pitanje. Njegovu sposobnost da se podigne iz najvećeg ponora je viđena milion puta. Ali, da li on to sada istinski želi?

Toliko se pričalo o njegovom jasnom rasporedu i isključivoj posveti Grend slemovima. Još da se osvoji njih koliko može i fajront.

Ali, od jednom je počela da se gura jedna druga stavka sa ovom koja je izgledala kao jedina - osvajanje 100. trofeja.

Fali još samo jedan i fali već dosta dugo za Novakove standarde. Kao da je rekao sebi "lako ću do toga, nego..." i to lako se sada pretvorilo u blagu paniku.

Poslednji osvojeni trofej u stvari i nije trofej, već zlatna medalja na Olimpijskim igrama. No, ona se zvanično broji u ovom saldu. Poslednji, da postavimo to tako, pravi trofej došao je do ruku Novaka još 2023. godine u Torinu na završnom Mastersu.

Prošle sezone je sve bilo baš podređeno Olimpijskim igrama. U Australiji izgubljen tron, na Rolan Garosu povreda, na Vimbldonu iznenađujuća prilika za trofej koji je lako Alkaraz odneo ispred nosa, nemotivisani nastup na US Openu... Liše Grend slemova, ostali turniri su izgledali toliko beznačajni. To zlato je kompletiralo jednu legendarnu karijeru legendarnog sportiste. Sve ostalo nije bilo bitno.

Ali, kada smo još uvek ovde, tih 100 titula su značajni, zar ne?

Evo, iako je izgledala samo kao moranje pred Rolan Garos, Ženeva bi mogla da bude bust i neka nova motivacija.

Mnogi zanemaruju činjenicu da je Novak, svaki put kada bi osvojio neki veliki trofej ili postavio neki veliki rekord, ubacivao u petu brzinu. To mu je bilo gorivo. "E, sad ću da igram još 10 godina" ili "e, sad ću da osvojim još 10 trofeja". To je to njegovo što ga je pratilo kroz čitavu karijeru. Ta sila koja ga je vukla u sve ove uspehe, jer je uspeh vukao još veći uspeh.

Da se ne lažemo, Ženeva kao Ženeva nije uopšte bitna, ali Ženeva kao 100. trofej u karijeri je i te kako važna. Znam da bi taj jubilarni pehar najbolje legao na Rolan Garosu, ali bi valjalo i da se u tom snoviđenju dohvatimo i realnosti i pažljivih koraka. U Parizu je bukvalno na svakom koraku mina.

Verovali ili ne, do finala ovog turnira bi mogla da mu dođu tri protivnika koja su ga dobila u ovoj i prošloj sezoni. Ne, nema ni Alkaraza, ni Sinera... U četvrtfinalu bi mogao na Arnaldija, a u polufinalu na Popirina ili Mahača.

Kao što sam rekao, nije do toga da li Đoković može, nego da li hoće. Evo, u Ženevi bi mogao da nam pokaže da hoće, a na Rolan Garosu da može.

I svi srećni.

(Telegraf.rs)