Rusi pomažu Ukrajincima, a što ne bi Đoković i Federer pomogli Nadalu?

Evo mene na mom jubilarnom desetom Grend slemu i trećem Rolan Garosu. Pariz je baš onakav kakvog sam ga ostavio - savršeno nesavršen. Mnoge fascinira, a mnoge i razočara. Za takvu sliku bih najviše krivio astronomska očekivanja. Ne znam da li turisti pre dolaska ovde očekuju da ih Kupidon nosi na leđima do Ajfelove kule ili da im vesela pekarka udeli baget na izlasku kod Notr Dama dok brkati Parižanin svira harmoniku ili nešto još bajkovitije... Ali, ne bih se baš pouzdao u njihovu ljubaznost. Pre biste skupa videli Moćne rendžere i Nindža kornjače nego gostoprimstvo.

A, pošto ne možemo da vidimo Moćne rendžere i Nindža kornjače, onda možemo da vidimo nešto mnogo jače - Novaka Đokovića, Rafaela Nadala, Rodžera Federera i Endija Marija na istom mestu!

Preporučujemo

Ovaj kvartet je prava romantika. Morao je Rafa da dobije svoje lovorike, jer je njegov pravi odlazak u penziju delovao deprimirajuće u Malagi. Bio sam na licu mesta i mogu vam sve to obojati u sivo.

Organizator je bio kriv. Za tako veliku karijeru nije smelo da se kocka. U glavama Španaca je bilo da će lako sa Holanđanima u četvrrtfinalu Dejvis kupa, pa će već do tadašnjeg četvrtka ili petka smisliti nešto veliko.

Ni velika imena i prijatelji nisu bili sigurni šta će se tačno dogoditi. Najavljivan je bio dolazak i Novaka i Endija i mnogih drugih, ali ljudi prosto nisu bili sigurni šta je u planu.

I toliko ništa nije bilo u planu da je Nadal u jednoj devastiranoj hali posle ponoći izašao na teren i održao kratki govor pred svojom reprezentacijom. Bez velike ceremonije, bez rekvizita, konfeta i ostalih vesnika zabave i priredbe.

Možemo da pričamo o tome kako je to trebalo da izgleda, ali sam siguran da u noći gde Nadal gubi glatko svoj duel, a onda i Alkaraz u dublu ubacuje Špance u totalni nokdaun nije bilo mesta za oproštaj takve klase.

Mnogi su razmišljali o tome šta se desilo.

Popravku smo dobili na najvećoj mogućoj šljakaškoj bini, na tronu gde je Rafa skoro deceniju i po neprikosnoveno vladao. Gde bi ljudi protiv sopstvene majke navijali da je prekoputa Nadal.

Rolan Garos.

Bilo je suza u promenjivom danu, bilo je pozdrava sa Novakom, Rodžerom i Endijem, a bilo je sve u tim bojama prašine iz koje se izrodio kraj šljake. Organizator se potrudio da podeli majice bukvalno svakom ko se tada našao na Filip Šatrije stadionu sa jednostavnim natpisom na srcu "hvala, Rafa".

Zaslužuje to Rafa, pogotovo ovde u Parizu. Bez njega tenis, ne da ne bi bio isti, nego bi bio dosta siromašan.

E, sada, da li bi Novak i Rodžer voleli da ga možda nije bilo, to je neka druga stvar! Upravo sam se setio onog momenta kada je novinar pitao Nadala da li je srećan što postoji Đoković uz konstataciju da Španac voli izazove.

- Volim izazove, ali nisam glup - tad je kratkom izjavom nasmejao sve.

Tek kada velikani odu, ostanu one najveće emocije. Možda je nešto i do mirisa ovog grada koji se stapa sa svom tom slikom. Ljudi pamte samo one najlepše stvari kada vreme dovoljno daleko ode. Verujem da i Novakovi navijači makar još jednom žele da osete onaj naboj kada se njih dvojice sudare.

Lepo je to što su Federer, Đoković i Mari bez pogovora došli da u reprizi odlaska isprate Rafu. Vredelo je za kor memoriju svakog iskrenog teniskog ljubitelja.

Što ne bi njih trojica ulepšali ovakve momente?

Evo, baš sam od aerodroma Šarl de Gol video jednu jako zanimljivu situaciju.

Ukrajinac je na šalteru imao teških muka da se sporazume i dobije kartu za destinaciju koju želi. Zapravo, čovek uopšte nije pričao niti jedan drugi jezik osim svog. Da nije bilo jedne žene koja je na 100 muka uspela da mu objasni da mora da krene za Pariz, a da bi od neke stanice uspeo da se preusmeri na Nansi, ostao bi čikica tu bez mnogo pomoći.

Kao svaki Srbin, mogao sam da shvatim svaku desetu reč koju je izgovorio ovaj čovek prilično jednostavnog izgleda, baš onakvog kako izgleda neki prosečni srpski stric ili tetak. Pokušavao je u tom vozu za severnu stanicu da ostvari komunikaciju sa mnom i uspevalo je na momente. Zaista mi ga je bilo štao. Nasmejao bi se posle svake izgovorene rečenice. Skapirao sam da on i dalje nije siguran kako će do finalnog odredišta.

Približavao sam mu rešenje malo po malo, zaista koliko sam mogao, jer ne razume ni engleski ni srpski, a verujem da ni moje najosnovnije poznavanje španskog ne bi pomoglo.

U tom momentu je progovorila jedna devojka koja je sedela tik uz nas i pitala ga, valjda na domaćem jeziku, kako bi mogla da pomogne.

- Kazahstan?!

- Ne, Rusija...

U nastavku razgovora ga je usmerila, a on je do kraja pomenuo makar tri puta reč "naši". U kom kontekstu, možete samo da pretposavimo i vi i ja.

Ne mogu ni da pobrojim sve neverovatne ili zanimljive momente koje sam gledao u raznim metroima svih svojih 10 Grend slemova, od Njujorka preko Londona do Pariza.

Eto, od aerodroma do Notr Dama sam uspeo da uđem u konverzaciju sa Amerikancem koji spava samo tri sata i Kolumbijkom koja posle Pariza putuje u Split.

No...

Ono zbog čega sam ovde je jedino i o čemu ću od danas razmišljati - da li Novak posle 100. titule može i do 25. Grend slema?

Stigao je iz Ženeve sigurno pun samopouzdanja. Čim ostvari neku dobru stvar, odmah je oran da igra još 10 godina. A, u Švajcarskoj kraj nije mogao da bude bolji.

Slomio je teškaša u tri seta, iako je od većine teškaša gubio ove sezone. Dva puta (možda čak i tri) se vraćao u meč i uspeo je da zaokruži taj veliki jubilej.

Čim vidim da se svađa sa ljudima iz boksa, čim proslavi taj poen, čim dođe do onog do čega želi, nade i mašte se bude.

Za mene od danas kreće Rolan Garos, a od sutra smo u vatri sa Novakom.

Neka gori ta šljaka, najveći svih vremena je ponovo tu.

(Telegraf.rs)