Popravlja krovove na 70 stepeni i tako zarađuje za život, korona ga umalo nije ubila, sada juri svoj san na OI

Dok se najveće zvezde Olimpijskih igara kupaju u luksuzu, sponzorskim ugovorima i milionima evra, priča Austrijanca Florijana Auera podseća nas na ono što bi sport zapravo trebalo da bude – čista strast, krv, znoj i neverovatna žrtva.

Florijan nije običan sportista. On je vrhunski skeletonac, momak koji juri niz ledenu stazu glavom napred, ali je ujedno i radnik u porodičnoj firmi. Njegova svakodnevica je sve samo ne laka.

Preporučujemo

Dok se drugi odmaraju i oporavljaju za nastupe, Auer leti radi puno radno vreme. Njegovo radno mesto nije klimatizovana kancelarija, već - vreli krovovi.

- Zamislite ovo: stojim na metalnom krovu osam sati na temperaturi od 70 stepeni. Nakon toga, idem još dva sata u teretanu ili na trening sprinta. I tako šest dana u nedelji - otkriva Auer surovu realnost svog života.

Razlog za ovo nije samo ljubav prema zanatu, već surova finansijska neophodnost. Samo ove sezone, u opremu i materijale uložio je između 10.000 i 15.000 evra sopstvenog novca.

Njegov put do ovih Olimpijskih igara bio je posut trnjem. Florijan je trebalo da nastupi u Pekingu 2022. godine, ali ga je u tome sprečio težak oblik korona virusa. Posledice oseća i danas.

- Znam kakav sam bio pre, a sve je drugačije otkad sam bio bolestan. Teže mi je da uvedem telo u ritam, nivo energije mi divlje varira i moram da budem jako oprezan da se ne premorim stvarima koje su mi ranije bile normalne - iskren je ovaj 31-godišnji Tirolac.

Iako ove sezone nije imao vrhunske rezultate (samo jedan plasman u top 12), Olimpijski komitet Austrije mu je progledao kroz prste i dao "zeleno svetlo" - jer ovakva borba zaslužuje nagradu.

Skeleton je za porodicu Auer više od sporta, to je tradicija koja se prenosi s kolena na koleno. Njegov otac, Kristijan Auer, bio je svetski šampion 1991. godine i dugogodišnji direktor reprezentacije.

Florijan se sa suzama u očima priseća 2002. godine kada je kao dečak bio na Igrama u Solt Lejk Sitiju sa ocem.

- Nastaviti nasleđe mog oca i dede me čini neverovatno ponosnim. To što sam sada ovde, što ću sam učestvovati u olimpijskoj trci, to je rečima neopisivo - kaže Florijan.

(Telegraf.rs)