DA LI JE SVRŠENO SA TONIJEM BLEROM? Evo šta bi mogao da krije Čilkotov izveštaj (FOTO)

Čilkotova komisija je imala zadatak da ustanovi sve okolnosti britanskog učešća u ratu u Iraku i okupaciji koja je usledila, a njen izveštaj ima 2,6 miliona reči i biće objavljen 6. jula ove godine. Najava da će on doći glave bivšem premijeru Toniju Bleru odjeknula je kao grom. Istraživali smo šta bi u njemu moglo da se nalazi

Tamni oblaci nadvili su se nad Entonija Čarlsa Lintona Blera, od milja zvanog Toni. Tamni oblaci sa sobom nose oluju koja se zove "izveštaj Čilkotove komisije", oluju koja bi vrlo lako mogla da počisti bivšeg britanskog premijera iz javnog života, da ga žigoše pred sudom istorije, a možda čak i da ga dovede na optuženičku klupu.

Objavljivanje ovog izveštaja vezanog za okolnosti pod kojima je Velika Britanija, zajedno sa SAD, pokrenula invaziju na Irak 2003. godine zakazano je za 6. jul, a pre nekoliko dana svetom je kao grom odjeknulo predviđanje da bi sadržaj tog dokumenta mogao biti "apsolutno brutalan" po samog Blera, ali i po Džeka Stroa, ondašnjeg šefa Forin ofisa, kao i po niz drugih britanskih zvaničnika.

Glasine kažu da će ovaj izveštaj pokazati da je Bler ponudio ondašnjem američkom predsedniku Džordžu V. Bušu pomoć u ovoj operaciji čitavih godinu dana ranije, da je sam rat vodio traljavo, da je odgovoran za krvavu okupacija koja je sledila.

No, krenimo redom. Krenimo od prvog pitanja.

ŠTA JE, UOPŠTE, ČILKOTOVA KOMISIJA?

Zvanično, zove se "Iračka komisija", ali se kolokvijalno naziva Čilkotova po čoveku koji joj je predsedavajući, seru Džonu Čilkotu, članu "Tajnog saveta Ujedinjenog Kraljevstva, Najčasnijeg tajnog saveta Njenog Veličanstva" (što je formalno gledano najviša izvršna vlast u toj zemlji, dok je kabinet premijera samo njegov izvršni deo; u praksi, Tajni savet u poslednjih nekoliko vekova razvoja demokratije ima ceremonijalnu ulogu).

TAJNA VLADA VELIKE BRITANIJE: Kraljica je ipak najmoćnija osoba na svetu?! (FOTO)

Čilkotova komisija je osnovana 15. juna 2009. godine od strane tadašnjeg premijera Gordona Brauna, koji je Blera nasledio na toj funkciji, a na inicijativu i insistiranje nekoliko tajnih savetnika Njenog Veličanstva; cilj je utvrditi ulogu Velike Britanije u ratu u Iraku i sve okolnosti sa tim u vezi.

Prvobitno je trebalo da se saslušanja vrše iza zatvorenih vrata, ali je zbog reakcije javnosti i članova parlamenta, kao i na insistiranje samog ser Čilkota - koji je kazao da je "od suštinske važnosti da se što više saslušanja održava javno" - ovo preinačeno.

Komisija je dobila pristup svim državnim dokumentima, kao i dozvolu da pozove svakog britanskog građanina na razgovor i svedočenje.

Pored ser Čilkota, u komisiji su takođe i ser Lorens Fridman (vojni istoričar), ser Martin Gilbert (koji je u međuvremenu umro, ali koji je bio istoričar koji je podržao rat u Iraku, pa čak rekao 2004. godine da bi Bler i Buš mogli da uđu u istoriju kao Čerčil i Ruzvelt), ser Roderik Lin (bivši diplomata) i baronica Uša Prašar.

Saslušanja su obavljena u periodu od 24. novembra 2009. godine, do 2. februara 2011. Među onima koji su komisiji odgovarali na pitanja bili su brojni državni službenici, obaveštajci, diplomate, oficiri, i drugi. Toni Bler, Alister Kempbel, na kraju i Džek Stro, svi su svedočili.

Postoje delovi Čilkotovog izveštaja koji neće biti objavljeni, iz niza razloga; recimo, ako ugrožavaju nacionalnu bezbednost, život pojedinaca ili privredu, ako nanose štetu javnom interesu.

Vlada je stavila veto na objavljivanje transkripata sa sastanaka Vlade u danima koji su prethodili početku invazije na Irak.

Forin ofis je takođe blokirao objavljivanje delova razgovora između Buša i Blera u istom periodu (posebno onaj razgovor koji je vođen bukvalno u trenucima pre nego što je invazija počela) jer bi to moglo da nanese "veliku štetu" anglo-američkim odnosima; ovo je izazvalo posebnu buru a lord Dejvid Oven je optužio Vladu da komisiju "sprečava da objavi izvode za koje ona misli da su relevantni".

Na kraju se ispostavilo da je Vlada sprečila objavljivanje više od 130 razgovora koje je Bler imao sa Bušom, više od 25 poruka koje mu je poslao, i više od 200 diskusija sa sednica Vlade.

Bez obzira na to, izveštaj ima 2,6 miliona reči, sadrži svedočenja preko 150 ljudi sa 130 odvojenih sednica, uz oko 150.000 državnih dokumenata.

E SAD, ŠTA BI MOGLO DA BUDE U IZVEŠTAJU?

Najgore po samog Blera bi bilo kada bi Čilkotov izveštaj potvrdio optužbe da je ratni zločinac.

U pitanju je nešto što se u manjoj ili većoj meri kroz britansku javnost provlači još od 2003. godine, ali poslednjih godina dobija mnogo ozbiljniju dimenziju: Dezmond Tutu, Harold Pinter, Arundati Roj, Džefri Bajndmen, svi su pozvali na njegovo suđenje pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu (što bi bila istinska ironija, ako bi to toga došlo).

Treba imati u vidu i da je novi lider laburista Džeremi Korbin (Bler je, kao što znate, bio lider laburista) već izjavio da je spreman da pozove na zasebnu istragu koja će se koncentrisati samo na Blera i navodne ratne zločine za koje je odgovoran.

- Ako je Toni Bler počinio zločin, onda da. Svako ko je počinio zločin treba da bude optužen. Mislim da je to bio ilegalan rat, siguran sam u to, šta više, Kofi Anan je potvrdio da je taj rat bio ilegalan, i stoga on to mora da objasni. Da li će mu biti suđeno, ne znam. Da li bi moglo? Moglo bi - izjavio je Korbin tokom unutarstranačkih izbora prošle godine.

Ovo je, razume se, u skladu sa nalazima i jednoglasnim zaključkom nezavisne holandske komisije, koja je utvrdila da invazija na Irak nije bila utemeljena u međunarodnom pravu. Još važnije, ovo je pred samom Čilkotovom komisijom izjavio ser Majkl Vud, bivši glavni pravni savetnik u Forin ofisu.

Druga stvar koja bi mogla da ispliva jeste mogućnost da je Bler svesno obmanjivao javnost da Sadam Husein poseduje (ili da aktivno pravi) oružje za masovno uništavanje dugog dometa, što je u javnosti predstavljeno kao glavni razlog za invaziju.

Ono nikada nije pronađeno, niti je ikada pronađen ijedan dokaz da je Irak u tom trenutku razvijao oružje za masovno uništavanje, niti je pronađeno ijedno postrojenje sa tim u vezi.

Pronađeni su samo bedni ostaci hemijskog oružja kratkog dometa iz osamdesetih godina, za koje se znalo da ih Irak poseduje, i koje je Sadam koristio i protiv Irana i protiv Kurda, kao i fabrike koje su stavljene van funkcije vazdušnim napadima 1991. godine i nikada nisu obnovljene. Svi zvanični dokumenti i transkripti sa sednica iračke Vlade pokazuju da oni nemaju ono što im se stavlja na teret.

Podsetimo, šef inspektora UN Hans Bliks je početkom 2003. godine izjavio da Irak sarađuje, mada sporo, i da će razoružavanje biti izvršeno u roku od nekoliko meseci; SAD su ovo predstavile kao kršenje rezolucije 1441, ali nisu uspele da obezbede donošenje nove koja bi im dala ovlašćenje za invaziju. Bez obzira na to, Buš je pokrenuo rat, zajedno sa Blerom.

Biće zanimljivo videti u kakav se kontekst stavlja gorepomenuto Blerovo nuđenje vojne pomoći Bušu, čitavih godinu dana ranije: premda su Amerikanci još od 11. septembra implicitnim optužbama na račun Bagdada nekako najavljivali mogućnost novog zalivskog rata, da nije možda baš Blerova spremnost bila ono što je Vašington poguralo da otpočne intervenciju? ili je možda Bler bio "siva eminencija" ovog konflikta? Odgovori su verovatno možda i ne, tim redosledom, ali videćemo.

Ne treba ipak zaboraviti sa kakvom je ubeđenošću Bler govorio o iračkom oružju za masovno uništavanje, kao o nečemu za šta postoje nesporni i ubedljivi obaveštajni podaci. Gde su ti podaci? Da li će se naći u ovom izveštaju? Da li uopšte postoje? Kakve je zaključke komisija izvukla, ako ne postoje? Šta su o tome pred njom svedočili obaveštajci?

Treća stvar se tiče drugog razloga (odnosno povoda) za rat koji je navođen od strane brojnih zvaničnika, uključujući i Blera, a to je navodna veza Sadamovog režima sa Al Kaidom; ovo takođe nije odgovaralo istini.

Šta više, Toni Bler je pre invazije bio upozoren od bezbednjaka da "najveća teroristička pretnja po zapadne interese dolazi od Al Kaide i s njima povezanih grupa, i da bi ova pretnja bila uvećana vojnom akcijom protiv Iraka", što se konačno i dogodilo, prvo sa Al-Kaidom a onda i sa pojavom Islamske države; Bler je ove savete ignorisao.

Međutim, sve ovo se odnosi samo na pokretanje invazije kao takve. U samom izveštaju, ako je suditi po najavama, moglo bi se doći do toga da su Toni Bler i Džek Stro direktno odgovorni za ponašanje i delovanje civilnih administratora, pošto su izgleda slali nekompetentne činovnike koji "nisu znali šta rade"; pored toga, možda bi im se moglo staviti na teret i to da ili nisu imali promišljen i realan plan za period nakon rušenja Sadama, ili da ga nisu u dobroj meri sproveli.

Takođe, ukazuje se i na to da se dešavalo da se britanski komandanti u južnom Iraku nađu na udaru zbog "grešaka" nakon čega bi britanske trupe morali da "spasavaju Amerikanci". Šta ovo poslednje tačno znači saznaćemo tek 6. jula i u mesecima nakon toga (ne zaboravite, u pitanju je izveštaj od 2,6 miliona reči; ko zna šta je tu sve zakopano).

Peto, izveštaj bi mogao da ustanovi da Bler snosi deo odgovornosti za smrt stotina hiljada ljudi zbog sektaškog nasilja, građanskog rata i ustanka koji su usledili, uključujući tu i živote britanskih vojnika na terenu. Na teret mu se sigurno neće staviti da je svesno planirao genocid, jer je to besmisleno, ali da su njegovi potezi doveli do velikog gubitka života, to je već moguće.

Šesta stvar, možda najgora po reputaciju, jeste mogućnost da je Toni Bler inicirao i učestvovao u invaziji na Irak radi sticanja neke direktne, pravne ili protivpravne, lične koristi.

Sedmo, sve uzevši u obzir, Bler bi mogao da bude obeležen kao glavni krivac za rasipanje novca poreskih obveznika i bespotrebno trošenje 4 milijarde funti, što je najmanja procenjena suma troškova Ujedinjenog Kraljevstva.

ŠTA ĆE BITI S BLEROM?

Verovatno ništa. Bilo bi zaista neverovatno da bilo koji bivši premijer Ujedinjenog Kraljevstva sedne na optuženičku klupu, i to još van teritorije svoje zemlje, u Hagu. Neverovatno je da se to dogodi čak i u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Verovatnije je da će biti primoran da se povuče iz političkog i društvenog života, u slučaju da izveštaj baš bude "brutalan" kao što se najavljuje, mada i to deluje kao fantastika.

Sve u svemu, koliko god spektakularni bili nalazi Čilkotove komisije, ne bi trebalo očekivati da i ishod bude u istoj meri spektakularan.

Svet jednostavno tako ne funkcioniše.

Uostalom, Bler će imati uvid u izveštaj puno pre nego što bude objavljen. Znaće kako da se odbrani. Zar se nije već izvinio na CNN-u, zbog toga što su "obaveštajni podaci koje je primao bili pogrešni" i zbog "grešaka u planiranju, i sigurno, zbog greške u razumevanju onoga što će se dogoditi nakon promene režima"?

Dakle, snaći će se Bler.

Osim ako u Čilkotovoj izveštaju ne postoji bomba. U tom slučaju, sve je moguće.

(O. Š.)