Kako smo postali lenji trutovi koji besne kad god se zatvori neka ulica, samo da ne bismo šetali

Čovek je postao zavistan od četvorotočkaša, to je ceh industrijske revolucije i blagodeti kapitalizma

Šteta je što se Dan bez automobila obeležava tako, samo simbolično. Bilo bi lepo kada bi se, bar na jedan dan, automobili potpuno zabranili.

Zamišljam grad bez buke i smoga, grad u kojem ljudi ne žure sedeći za volanom i nervozno trubeći, već trče - ako im se trči.

Preporučujemo

Maštam da ja kao pešak ne moram da obilazim gomilu parkiranih vozila na trotoaru i da čekam kada će neko da se smiluje da mi stane na pešačkom prelazu.

To bi bila utopija. Čovek je postao zavistan od četvorotočkaša, to je ceh industrijske revolucije i blagodeti kapitalizma.

Ali, i dalje se pitam, zašto ja kao pešak moram da poput lavitinta obilazim gomilu automobila, zašto je sve podređeno njima i zašto smo uopšte zaboravili da hodamo.

Umiremo od srčanih bolesti, jer nam fali bar 30 minuta šetnje dnevno.

Nervozni smo i frustrirani, jer samo želimo da pobegnemo što pre svojim kućama posle posla. Zaglavljeni u gužvi trubimo jedni drugima, umesto da se pozdravljamo sa osmesima u prolazu.

- Ja ne znam kako možeš da živiš bez automobila. Nekada ti je baš potreban, kad ideš u kupovinu, kad radiš do kasno, kad se razboliš, kad imaš dete... Autobusi su prljavi i prepuni, nemamo metro, vozovi se raspadaju - pričaju vozači.

To mogu da prihvatim, luksuz je, ali znači imati auto. Zapravo, ponekad znači mnogo, ali češće smo samo zapravo - robovi četvorotočkaša.

Znam ljude koji su se toliko vezali za auto, da ni 500 metara od kuće ne mogu da odu peške.

A neki naprosto misle da sve mora da bude prilagođeno automobilima. Ako im je lakše da trotoarom izbegnu gužbu, oni će voziti trotoarom. Ako mogu da se uglave i parkiraju u parku, uradiće to.

Posebno me iritiraju oni koji misle da je trotoar mesto gde mogu da ostave svoj auto. Rekli bi mnogi: "To je strašno i bahato"... ali, pogledajte oko sebe, to radi možda i vaš prvi komšija, a vi žmurite na to i tolerišete, jer je postalo prihvatljivo.

Nema kraja, svakoga dana sve je više i više automobila, gužve su nesnosne, a prostora za ljude sve je manje.

I ko je tu kriv? Ne bih krivio vozače za to. Oni razmišljaju da će kolima brže stići i da će im biti komotnije. To je racionalno i sebično razmišljanje, tako funkcioniše i tržište.

Treba nam još žutih traka, autobusa koji se ne kvare, tramvaja koji imaju prednost i ne mile. Treba nam metro, biciklističke staze, ali takve da mogu da se koriste. Pa zašto da ne, trebaju nam i trotineti, električni bicikli i na kraju - više pešačenja, mnogo više pešačenja.

Treba nam grad u kojem će lakše i racionalnije biti da svog ljubimca ostavite u garaži.

Tek kada to postignemo možemo da menjamo i navike vozača, kulturu i mentalitet.

A do tada, nisam optimista. Biće sve više vozila i bićemo sve veći trutovi. Kada nam neko kaže da je ulica zatvorena i da dalje moramo pešice, kudićemo ga i psovati.

(M. B.)