Ovo je najveća tajna Pančeva: Kročili smo iza grdnih močvara, na lepom plavom Dunavu ugledali dve lepotice

Mrkli je mrak, Dunav uzburkan, a mornari mukotrpno rade opasan posao. Iskru radosti donose im dve svetiljke koje trepere na ušću Tamiša. To je bila i danas ostala rečna kapija Pančeva!

Obišli smo svetionike u Pančevu i probali da zamislimo mornarski život u 19. i početkom 20. veka.

Preporučujemo

Ti masovni kružni objekti bili su – navigacija! Dve petrolejske lampe na vrhovima ovih kula stroge, gotovo militarističke strukture, bile su znak da ste nadomak Pančeva i putokaz gde tačno treba da skrenete da biste za četvrt ili pola sata bili u luci.

Dok je grad još spavao, fabrički pogoni su se polako budili. Mornari su odavno raskolačili oči i strpljivo posmatrali obalu, crnilo koje je bilo teško odvojiti od reke ukoliko mesec nije bio pun. Ni danas ovo nije pitomina, a zamislite kako je to tek bilo nekada, pre izgradnje nasipa i kanala! Živo blato, peščani sprudovi, balvani...

Tamiš je na čudan način regulisan tako da grad spase od poplava, nakon katastrofe 1888. godine, a to rešenje je posadama zadalo malo više muke. Ušće Tamiša u Dunav činilo je sistem kanala i svako pogrešno skretanje skupo bi koštalo mornare, jer bi se brodovi nasukali u muljevitom tlu.

Inače, postoje mnogi rečni svetionici u Evropi, ali samo u Pančevu nalaze se dva! Naravno da niko bez potrebe ne bi gradio tako skup objekat u paru. Pošto bi svako pogrešno skretanje dovodilo posadu u neprilike, izgradnom dva svetionika napravljena je svojevrsna kapija, pa je prolazak kroz nju bio jedini siguran put rekom ka Pančevu.

Pošli smo čamcem od splava Nautikal ka ušću Tamiša u Dunav ka ovim starim kulama-svetiljama, jedinstvenoj turističkoj atrakciji grada koja se najlepše vidi, naravno, sa vode.

Može se do njih stići i pešice, ali treba znati put, koji vodi kroz šumu, ispod moto-puta i u nekim dobima godine prepun je blata.

Otisnuli smo se s Tamiškog keja, bisera Pančeva, u čarobnu plovidbu. Čamac i reka su priča za sebe, tu vreme teče nekim drugim tempom. Tamiš sa svojim pristanima i marinama bio je kao na dlanu, a čim smo prošli stambeni kvart, ugledali smo stare fabrike.

Pančevo je bio slobodan pogranični grad, industrijsko jezgro čitavog južnog Banata, jezgro koje je danas postalo pravi muzej na otvorenom.

Možete da vidite moćni žitni magacin iz 18. veka, staru pivaru, svilaru, razne silose, nekadašnju luku, pa i ostatke železničke stanice. Upravo železnica i luka bili su savršen saobraćajni spoj u vreme kada je pruga polako preuzimala primat u odnosu na reku. Pančevo je postalo raskrsnica i važna ne samo industrijska, već i prometna tačka.

Uskoro prolazimo kroz moćnu prevodnicu, dramatično suženje plovnog puta okovano masivnim betonom koje čak ima i semafor, pokazuje „zeleno“. Čamac se zaljuljao u ovom uskom prolazu, kraj koga se tiskaju razni veliki rečni brodovi i mašine. Skrivena u jednom rukavcu nalazi se nova, moderna pančevačka luka.

Pogled nam puca na otvoreni tok Dunava, zamaskiran s obale gustom šumom. Tamo negde, prekoputa, na par kilometara vazdušnom linijom, iza grdnih močvara, nalazi se beogradsko Veliko Selo.

Jedini trag čoveka, prepoznatljivi simbol i jasan reper civilizacije jeste prva od dve kule svetilje koju smo ugledali. Tačnije, njena silueta koja se ukazala preprečivši zrake kratkotrajnog zimskog sunca.

Uskoro smo uplovili u Dunav i ugledali oba svetionika! Okruženi magičnim jesenjim krošnjama, ovi jednostavni žuto-crveni kolosalni objekti izgledaju kao prizor iz bajke. Ko bi rekao da smo na Dunavu, u Srbiji, samo 10 kilometara dalje od krkljanca Bulevara despota Stefana!

Svetionici doslovno izranjaju iz blata i deluju veličanstveno, stabilno, nedodirljivo. „Ukopani“ su u masivnu kupastu osnovu od kamena, a sagrađeni su od žute cigle čiju strogu monotoniju razbija venac od crvene opeke, kojom su uokvireni vrata i prozori. Na vrhu se nalazi velika terasa i metalni krov, a to nije mesto za romantično posmatranje reke, već prostor za ono najvažnije: lampu.

Kažu da je sijala sve do šezdesetih godina, kada su svetionici postali suvišni. Nažalost, tada se na njih zaboravilo. Oni danas deluju tako čvrsti i nedodirljivi, ali nemojte potcenjivati moć reke. Malo po malo, kamen je potkopavan, a ovom procesu pomogli su i ljudi koji su počeli da odvlače vredan građevinski materijal. U vreme kada su svetionici sagrađeni, korišćena je najmodernija građa.

I tako, malo po malo, svetionici su postali poharano, devastirano i opasno mesto, iako su od 1972. godine bili zaštićeni spomenik. Jedan se čak i nakrivio... Početkom 21. veka otpočela je dugotrajna i skupa obnova vodene kapije Pančeva, da bismo danas imali dve solidne građevine koje ne samo što krase ušće Tamiša u Dunav, već pričaju svoju istorijsku priču o industrijskom procvatu starog Pančeva.

Pričaju svetionici i mnoge druge priče. Na zaključanim metalnim vratima jednog od njih zatekli smo srce. Ne treba ni sumnjati da je ovo mesto mnogih sastanaka, možda i tajnih, zabranjenih ljubavi.

Kraj svakog svetionika stajao je i po jedan ribar, koji ju u miru i tišini lovio ribu. Kao da im nije bilo baš pravo što smo im poremetili mir.

(Telegraf.rs)