"Molim se da mi dođe u snu, da mu se glasa setim": Roditelji policajca kog je ubio albanski terorista neutešni

Pre godinu dana, 18. jula, policajac Nikola Krsmanović (34) je otišao na posao u noćnu smenu, da bi ga Faton Hajrizi (38) ubio hicima iz pištolja prilikom rutinske kontrole automobila tutinskih registarskih oznaka. Otac Milenko je ostao u porodičnoj kući u Dragincu, a majka Liljana bila je kod ćerke, zeta i unuka u Švajcarskoj. Nisu slutili da će te noći ostati zauvek bez Nikole. Njegovi roditelji otada žive pod teretom neprolazne tuge, one koja pobija izreku da ''vreme leči sve''.

U Nikolinoj sobi na zidu uramljen dres lokalnog fudbalskog kluba u kome je igrao, delovi uniforme, na radnom stolu fotografije, neke sitnice i mali policijski autić.

Preporučujemo

- Još nismo svesni šta nas je zadesilo. Kao juče da je bilo. Prođe godina, a ne možemo da se pomirimo sa tim. Imam utisak da je tu, da će doći. Svaki dan idemo na groblje, popijemo kafu s njim, onda se vratimo i ćutimo. Gledamo fotografije, tuga i nije tačno da vreme leči sve. Ovo ne leči... Da mi samo još jednom da ga zagrlim, da mu kažem koliko mi nedostaje. Molim se da mi makar dođe u snu, da mi nešto kaže, da mu se glasa setim. Muž mi je jako loše, plače svaki dan i gleda Nikoline slike - priča majka Ljiljana ne dozvoljavajući suzama da poteku.

Ona ističe i posebnu zahvalnost Nikolinim kolegama policajcima.

- Njima svaka čast, oni nas drže u životu. Da nije njih, ne znam šta bismo. Za sve što treba obraćamo se njima, a i sami zovu, posećuju nas. Sad sam im skoro rekla, kako da vam se odužim deco, znamo da oni imaju porodice, svoje živote, a oni kažu - ima ko je zadužio. Osećaju da tako treba. Ljudi obično kažu u sličnim situacijama da možeš računati na njih, biće tu i slično, pa se okrenu svojim obavezama, život ide dalje, ali Nikoline kolege i prijatelji su uvek tu! Čim ih nazovemo, pošaljemo poruku, eto ih. Država se baš pokazala, zovu nas i iz gradske uprave u Loznici. Stvarno smo svugde dobro dočekani gde god smo se obratili, ljudima svaka čast. Odmah ti bude nekako lakše jer znaš koliko su našeg Nikolu voleli i cenili, da nije zaboravljen, da je toliko bio poštovan, a to su pokazali ne samo na rečima, već i postupcima. Svi pomažu, lakše nam je kada znamo da nismo sami - priča majka Ljiljana, ne dajući suzama da krenu.

Milenko uglavnom ćuti, puši i kao da ponovo okreće film o toj užasnoj noći i svemu što se posle izdešavalo.

- Nikoline kolege su stvarno divni ljudi. Vode me na terapiju, pomažu, došlo je nedavno njih dvanaest da nam iseku drva, jedna devojka da podšiša Mališu, psa koga je Nikola pretprošle godine kupio majci za rođendan, to je jedino i što je od njega ostalo kao živa uspomena. Imamo i Malu, nju smo kao štene našli posle sahrane na Nikolinom grobu. Ležala je uz krst i cvilela, pa smo je udomili. Naš sin je stvarno bio dobar dečko, da ostade nešto iza njega, ovako samo tuga. Otišao je kao i obično na posao i nije se više vratio - uz dubok uzdah govori otac mladog policajca.

Žrtva nije uzaludna

U dnevnoj sobi su Nikoline fotografije, kraj jedne maleni, stari gumeni konjić sa kojim se kao mali uspavljivao. Na zidu jedno do drugog uramljena posthumno dobijena priznanja. Povodom Dana državnosti odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost ''Miloš Obilić'', za ispoljenu izvanrednu hrabrost i delo ličnog herojstva, a nedavno je postumno dobio Povelju Grada Loznice. Svedočanstva da njegova žrtva nije bila uzaludna.

- Da je sreće da mu svadbu spremamo, ili da on nama sprema ono što smo mi sada njemu. To ne mogu da oprostim nikako. Svoj posao je baš voleo i radio ga je pošteno, predano, odgovorno i profesionalno. Mnogo je poštovao uniformu, za njega je ona bila samo za posao, čim bi došao kući odmah bi se presvlačio u civilno odelo, ni u prodavnicu nije voleo u uniformi da ode. Nema kome Nikola nije pomogao ako je mogao - kaže Ljiljana.

Ljiljana i Milenko dane provode obilazeći Nikolinu večnu kuću. Nikola počiva na uzvišenju sa kojeg pogled puca na njegov zavičaj, kao da ga i sada čuva. Na poleđini spomenika, njegova fotografija u uniformi Žandarmerije i stihovi: "Sudbino prokleta, zašto si ohola, zašto nam uze našeg sokola? Crna se tmina nad nama nadnela, Bog je za sebe birao anđela".

Jedan metak bio koban

Nikola Krsmanović je ubijen na ulazu u Loznicu, u blizini kafane ''Loznička noć'', prilikom rutinske kontrole automobila tutinskih registarskih oznaka, a tom prilikom je ranjen policajac Vjekoslav Ilić. Na njih je pucao Faton Hajrizi (38) kog je 40 sati kasnije eliminisala srpska policija na padinama planine Gučevo, nakon što je pucao na pripadnike SAJ.

Nikola Krsmanović je bio policijski službenik Stanice granične policije Trbušnica. U MUP je radio od 2009., završio je SŠUP u Sremskoj Kamenici, a od 2012. do 2023. godine, bio pripadnik Beogradskog Odreda Žandarmerije. Iza njega su ostali roditelji i sestra.

Roditelji kažu da je ubica njihovog sina završio kako je zaslužio.

- Četiri puta je pucao u Nikolu, tri metka nisu oštelila organe, preživeo bi bez težih posledica samo da mu nije četvrtim pucao u glavu. Još ne mogu da verujem da se to Nikoli desilo. To je bila rutinska kontrola. Kolege iz Žandarmerije ne mogu da veruju da je poginuo praktično na kućnom pragu, a išao je na mnogo opasnija mesta. Ne daj Bože nikome da sahrani dete - kaže Ljiljana dok Milenko dodaje da se potrefilo da su Nikolu iz kapele povezli kući, a da se u tom momentu pronela vest da je Hajrizi ubijen na Gučevu.

(Telegraf.rs/Kurir)