Markova priča dokaz je da uvek treba biti ČOVEK! Konobaru sam tražio račun, ali on nije hteo da mi naplati...

Kontrolor Marko Baleta svaki dan ulazi u splitske autobuse i ne zna šta ga tamo čeka, ispružena karta ili stisnuta šaka. Pljuvali su ga, vređali i ponižavali, ali nakon 33 godine rada doživeo je i onu lepšu stranu posla, koja vraća veru u ljude, piše Slobodna Dalmacija.

"Jednom mi se majka razbolela i odveo sam je bolnicu. Bila je ogromna gužva, a mi smo kao i ostali čekali red. Majci je bilo loše, jedva je stajala na nogama. U jednom trenutku došla je medicinska sestra, uzela je za ruku i odvela u ordinaciju. Ne događa se baš svakog dana da vas neko primi preko reda, uvek nešto čekate – red na šalteru, u dućanu ili u pošti", priča Marko.

Preporučujemo

Kaže da je bio iznenađen da ih je neko primio baš kad im je trebalo, te je odlučio da pita medicinsku sestru zašto je pomogla njemu i njegovoj majci.

"Ali, kad je počela da priča, setio sam se tog dana u autobusu: bila je velika gužva, ona je nervozno preturala po torbi, a ja sam stajao i čekao da nađe markicu. Nije je našla, pa je počela da se izvinjava kako je žurila da ne zakasni. Video sam kako spušta pogled i da ju je sram. Često sam je sretao na istoj relaciji, uvek je imala markicu, pa sam samo produžio dalje. I, eto, tog dana ona se mene setila, kaže da je to zapamtila i da mi sad vraća, jer možda ja sada žurim na posao, a majku ne mogu da ostavi u takvom stanju", priča Marko.

U više od tri decenije rada na svim "Prometovim" linijama, Marko zaista ima šta da ispriča, piše Slobodna Dalmacija.

Njegova dužnost, čini se, ne može biti jednostavnija: ima da uđe u autobus, pozdravi putnike i zatraži kartu. Taj je posao u javnom gradskom prevozu počeo je da radi davne 1993. godine, a radi ga i dandanas. U to vreme autobusi su uvek bili puni, a u Split su dolazili ljudi iz svih okolnih mesta, najčešće na posao ili u bolnicu. Shodno tome, bilo je dosta švercera, koji bi, umesto da se izvine što nemaju kartu, počeli da vređaju i ponižavaju, a neretko i da prete.

"Bilo je više problema, više ponižavanja, pljuvanja, maltretiranja i pretnji. Iako je puno manje takvih situacija, ni danas kad uđete u autobus nikad ne znate na šta možete da naiđete. Dovoljan je jedan čovek da vam pokvari raspoloženje i izbaci vas iz takta za ceo dan", govori Marko.

Da problem nije nestao, pokazuju impresivne brojke. Samo u prvih osam meseci ove godine splitski "Promet" prevezao je gotovo 18 miliona putnika. U tih osam meseci naplaćeno je čak 4000 kazni. Tokom 2024. i 2025. godine naplaćeno je 10.800 kazni. Dakle, za manje od tri godine 14.800 putnika pokušalo je da se prošvercuje i ne plati kartu. Za dve godine i osam meseci to je tačno 296.000 evra prihoda samo od švercera.

Najviše problema, prema Markovom iskustvu, ima na linijama prema Trogiru i Solinu. Linija broj 37 među putnicima i vozačima odavno ima posebnu reputaciju. Tu nije reč samo o vožnji bez karte. U autobusima se događaju vandalizam, razbijanje i sukobi, a Marko Baleta kaže da probleme uglavnom ne stvaraju turisti.

"Turisti su pristojni i uredni. Problemi su najčešće povezani s lokalnim stanovništvom, pretežno s mladim ljudima koji su bahati, razbijaju po autobusu i prave probleme. Najgori su kada su u grupi, kada su u čoporu. Tada vam prete, pljuju vas ili gađaju. Vi ste tu nemoćni. Kada su sami, onda uglavnom nema problema. Ali u čoporu su najgori", kaže.

Kontrolor pritom nikad ne zna ko sedi pred njim. Čovek može da izgleda pristojno i uglađeno sve dok ne čuje: "Kartu, molim."

"U svakom autobusu nađe se neko ko pruža otpor, bez obzira na dob. Imate ljude koji izgledaju fini, a kada im priđete i zatražite kartu, postanu agresivni. Kao da će eksplodirati. Počnu da vređaju i prete", govori Marko Baleta.

"Dovoljno je da pogledam putnike"

"Dobar deo Splićana putuje besplatno, to su uglavnom učenici i studenti. Za penzionere cena karte je simbolična. Kartu je moguće kupiti na više načina: preko mobilnog, na biletarnici ili na kartomatu košta jedan i po evro, a kod vozača tri. Pokaznu kartu Splićani plaćaju 30 evra. Ali, Marko kaže da nije stvar u ceni: "Šverca je uvek bilo i uvek će ga biti. Imate ljude koji iz principa neće kupiti kartu. Može ona koštati evro ili pola evra, on je neće kupiti. Ima neki svoj inat: 'To je javni prevoz i ja kartu neću platiti. Nikad je neću platiti.' Upravo takvi najčešće prave probleme", kaže Marko.

Nakon 33 godine u autobusima Marko kaže da odmah na ulazu može naslutiti ko ima kartu, a ko moli Boga da ga ne uhvate.

"Kada uđem u autobus i pogledam putnike, gotovo uvek znam ko ima kartu, a ko je nema. Momak ili devojka koji su kući odgojeni, dok vi dođete do njih, već drže pripremljenu kartu. Daju vam je i još vam zahvale kad je pregledate. A imate i drugog koji sedi, čeka vas i čim mu priđete, počne da vas vređa", kaže Baleta.

Ponekad se umešaju i drugi putnici. Dogodi se čak da čoveka bez karte najglasnije brani neko ko je svoju uredno platio.

"Jave se drugi putnici i brane onoga koji kartu nije kupio. Onda u autobusu nastane haos. A autobus je pun ljudi koji moraju na posao, kod lekara ili po dete. Ne možete sve zaustaviti unedogled", govori.

U tri decenije rada Marko se naslušao i opravdanja i objašnjenja.

"Karta je ostala kod kuće. Markica je u drugoj torbi. Mobilni se ugasio. Kartu imam, ali je ne mogu naći... i tome slično. U celoj svojoj praksi nisam doživeo da mi je jedan putnik bez karte priznao da je pokušao da se prošvercuje, da nije uspeo, i da sam ga uhvatio. Nikad! Uvek postoji neko opravdanje: "Ostala mi je kod kuće. Imam je, ali ti je neću pokazati. Neću ti opet platiti." Uvek nešto", govori Marko Baleta.

Kazna ipak bude delotvorna. Ljudi koji su se mesecima vozili bez karte nakon prvih 20 evra pojave se sa uredno izrađenom pokaznom kartom. Druge, kaže, ne bi promenila ni mnogo veća kazna. Oni ne vode računa o tome. Njihov otpor je ličan i samo njima razumljiv. Ipak, Baleta svoj posao ne svodi na kažnjavanje. Trideset tri godine pred njim prolaze radnici u svitanje, učenici sa rančevima, penzioneri, turisti, nervozni ljudi koji kasne i oni koji traže svađu.

Za tako dug radni staž čovek mnogo toga zaboravi. Ali postoje trenuci koji se nikada ne zaboravljaju. Jedan takav dočekao ga je u kafiću.

"Sedeo sam i pio piće. Naručio sam još jedno, pa još jedno, ali račun nikako nije dolazio. Kada sam krenuo kući, zaustavio sam konobara i zatražio račun, ali on nije želeo da mi naplati. 'Samo vi pijte. Naručite kada god želite i šta god želite, ja častim' rekao je konobar", objavšnjava Marko.

Ispostavilo se da mu je nekada davno pravio probleme u autobusu.

"Kao mlađi sam vam pravio nered u autobusu i probleme. Danas se zbog toga kajem. Vi nikada niste bili grubi prema meni, niste me čak ni popreko pogledali. Zato vas molim, pijte šta želite i koliko želite. Ja častim", rekao mu je konobar.

Dečko koji mu je nekad stvarao probleme odrastao je i zapamtio da ga kontrolor nije ponizio, a mogao je.

I dalje će biti putnika koji se u autobusima voze bez karte. Biće onih koji će juriti ka vratima čim ugledaju kontrolore, onih koji će preturati po praznim džepovima i onih koji će se kleti da su kartu zaboravili na stolu u hodniku. Biće tu i pretnji i teških reči. Ali, nakon tri decenije, Marko Baleta zna nešto što ne piše ni u jednom zakonu. Kazna se plati i zaboravi. Ipak, ono što baciš uzvodno, naći ćeš nizvodno. Sve se vraća. Čak će se i dobro koje činimo vratiti, pre ili kasnije – možda kao besplatno piće u kafiću ili nekom drugom prilikom u prepunoj bolnici...

(Telegraf.rs/Slobodna Dalmacija)