Imamo pravo da ne priznamo Kosovo, ali nemamo pravo da hipnotišemo narod da nezavisnosti nema: Vuk Drašković o prihvatanju stvarnosti (FOTO)

Priznajmo sebi da nas je režim '99. gurnuo u rat sa NATO koji je okončan bezuslovnom kapitulacijom na Kosovu, kaže za Telegraf.rs Vuk Drašković, predsednik SPO

Poziv predsednika Aleksandra Vučića na unutrašnji dijalog o Kosovu pokrenuo je burnu raspravu u srpskoj javnosti, ali i izazvao reakcije u međunarodnoj. Da li je moguće postići nacionalni konsenzus o ovom "Gordijevom čvoru" srpske politike i društva, ali i kakav je njegov predlog? Šta je mislio po time da treba da priznamo "kosovsku stvarnost", ali i da li će Beograd imati sa kim da razogvara u Prištini? Kako vidi budućnost EU, ali i koji je njegov ključni argument zašto treba da pristupimo NATO, samo su neka od pitanja, koja smo postavili Vuku Draškoviću, lideru SPO.

NOVO NAČERTANIJE: Zašto je za Srbe važna Deklaracija o opstanku nacije i šta je njen cilj

TELEGRAF ANALIZA: Šta nam donose najnoviji predlozi o Kosovu

  • Kako ocenjujete poziv predsednika Aleksandra Vučića na unutrašnji dijalog o Kosovu? Da li je moguće postići nacionalni konsenzus?

Podržao sam taj poziv. Svaki razgovor je bolji od nerazgovora. Samo u dijalogu o Kosovu možemo doći do održivog rešenja za taj gorući problem Srbije i ove generacije. Do tog rešenja ne možemo stići konsenzusom, saglasnošću svih u Srbiji, jer je dosta onih kojima je otvorena kosovska rana izvor političke i materijalne moći.

  • Kakav je Vaš predlog u vezi Kosova? Kako Vi vidite razrešenje tog “Gordijevog čvora”?

Bez formalnog priznavanja kosovske nezavisnosti, prihvatiti sve odredbe iz Ahtisarijevog plana kojima se, prema najvećim evropskim standardima, štite prava srpskog naroda na KiM, prava Srpske crkve i naša duhovna baština na toj teritoriji. Primera radi, po Ahtisarijevom dokumentu “sve srpske crkve i manastiri, kao i njihovi posedi, svojina su SPC sa sedištem u Beogradu”. Crkve i manastire mora da štiti specijalna, većinski srpska, policijska jedinica i Srbin je njen komandant.

Devet većinski srpskih opština (pet južno od Ibra, a četiri severno od Ibra) imaju autonomnu vlast u dvadesetak nadležnosti, uključujući sudstvo i policiju, sa pravom strateškog povezivanja tih opština sa Srbijom. Srpski jezik i ćirilica zvanični su na celoj teritoriji Kosova...

Za to sam da ove odredbe, i još mnoge, prihvatimo, jer su Albanci, pod snažnim pritiskom Zapada, pre svega SAD, prihvatili Ahtisarijev plan u celini i ugradili ga u svoj Ustav i zakone. Neka rešenja iz Ahtisarijevog dokumenta (ovlašćenja Zajednice srpskih opština i status imovine države Srbije na Kosovu) trebalo bi da budu poboljšana u Briselskom dijalogu.

Mislim da bi građane Srbije trebalo upoznati sa Ahtisarijevim planom, jer je on ovde 2007. godine anatemisan, slično kao što je 1995. anatemisan Plan Z-4 za tadašnju Srpsku Krajinu. Da taj dokument nije sakriven od javnosti, čak i od poslanika našeg parlamenta, ne bi se neobavešteni narod mogao plašiti namerom kosovskih Albanaca da se ujedine sa Albanijom, da Srbiji otmu “sve do Niša”, da proglase albanskim naše crkve i manastire na KiM.

Po Ahtisariju, a to je ugrađeno u kosovski Ustav, Kosovu je zabranjeno ujedinjenje sa Albanijom, upotreba državnih simbola Albanije, kao i priključenje Kosovu bilo koje teritorije izvan Kosova, a status srpskih crkava i manastira maksimalno je osiguran. Ahtisarijev plan, čak, predviđa i formiranje “zaštićenih zona” oko 39 srpskih crkava i manastira, u koje se Albanci ne mogu naseljavati, niti mogu tamo bilo šta raditi bez odobrenja Srpske crkve.

  • Šta mislite pod time da treba da priznamo “kosovsku stvarnost”?

Priznati stvarnost, to znači prihvatiti činjenicu da nezavisnost Kosova sada priznaje uverljiva većina članica UN i EU i da je Međunarodni sud pravde zaključio da jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti nije protivno ni Povelji UN, ni međunarodnom pravu ni Rezoluciji 1244 SB UN.

Priznajmo sebi da je režim u Srbiji svojom kriminalnom politikom 1999. gurnuo Srbiju u rat sa NATO alijansom, da je taj rat okončan bezuslovnom kapitulacijom Srbije u Kumanovu 9. juna 1999. i, već sutradan, Rezolucijom 1244 SB UN o - proterivanju države Srbije sa Kosova!

Dotadašnju pokrajinu Srbije morali su da napuste njena vojska, policija, paravojne i parapolicijske snage, svi organi i simboli državne vlasti, državnog suvereniteta Srbije nad KiM.

Pravo da ne priznamo nezavisnost Kosova imamo, ali nemamo pravo da svoj narod hipnotišemo neistinom da nezavisnosti Kosova nema, da smo 1999. pobedili NATO i odbranili suverenitet Srbije nad Kosovom i da nam taj suverenitet u SB UN čuva Rusija. Čuva nam ono što nemamo, uz veliki rizik da nam slabi i propada i ono što imamo, da Srbiju pretvaramo u taoca kosovskih zabluda i mitova.

  • Sve i da se postigne nacionalni konsenzus, da li će zvanični Beograd imati sa kim da razgovara u Prištini, s obzirom na to da čelnici privremenih institucija kosovsku nezavisnost smatraju završenom pričom?

Srpsko-srpskog konsenzusa o Kosovu, već sam rekao, ne može biti. Ono čega mora biti je dogovor odgovornih ljudi da budemo istrajni u borbi za sve ono što za dobro Srba na Kosovu možemo promeniti, hrabri da prihvatimo sve što ne možemo promeniti, i mudri da razlikujemo ovo dvoje.

U vašem pitanju, recimo, spominjete “privremene institucije” na Kosovu. Od proglašenja kosovske nezavisnosti, nema tamo nikakvih “privremenih institucija”. To su međunarodno priznate institucije države. Tu činjenicu ne potiru stavovi Srbije da je to “lažna država”.

Ni parlament ni Vlada Kosova neće, izvesno je, sa Srbijom pregovarati o bilo čemu što poništava njihovu državnu nezavisnost, niti bi takvi zahtevi sa naše strane bili prihvaćeni ni od EU, ni od SAD, ni od NATO alijanse, ni od samog Saveta bezbednosti UN.

EU i Zapad zahtevaju da Srbija i Kosovo potpišu obavezujući sporazum o svestranoj saradnji. Ne traži se, time, da Srbija prizna kosovsku državu tako što će poslati svog ambasadora u Prištinu. Takav sporazum svojevremeno je potpisala Zapadna Nemačka sa Istočnom Nemačkom, ali Istočnu Nemačku nije priznala za nezavisnu državu ni kada je ona postala članica UN.

  • Da li će međunarodna zajednica pre svih EU i SAD imati sluha za eventualni novi stav Beograda?

Imaće sluha samo za predloge i zahteve kojima se ne osporavaju nezavisnost Kosova i temeljne odredbe Ahtisarijevog plana. Pregovora o drugačijem statusu Kosova ne može biti. Znam da mnogi u Srbiji ovo ne prihvataju i ne razumeju.

Neki bi da dele Kosovo, neki bi da Kosovo silom vratimo u Srbiju, ali bez dva miliona Albanaca koji žive tamo, neki se uzdaju u treći svetski rat i ruski trijumf nad vojskama EU i SAD, a neki predlažu da čekamo, čekamo, ako je potrebno i nekoliko vekova, i da sa Albancima prekinemo sve razgovore i dogovore.

  • Kada govorimo o EU, jedan od postulata Vaše politike je članstvo Srbije u Uniji. Međutim, EU je opterećena brojnim unutrašnjim problemima, a pred Srbiju se postavlja niz uslova. Čini se da smo i dalje godinama udaljeni od članstva?

EU greši. Njena strategija da je evropeizacija Srbije, BiH, Crne Gore, Albanije, Makedonije i Kosova uslov za članstvo u EU pokazuje se kao promašena. Meni se čini da bi hrabra odluka Brisela da prikopča za EU i sve ove zemlje, iako sada ne ispunjavaju mnoge uslove, upravo ubrzala evropske promene i reforme. Tako je Brisel postupio sa Bugarskom i Rumunijom. I to nije bila greška.

  • Kakav je Vaš utisak, da li je Berlinski proces još jedna, kako kažu evropski analitičari, evropska brzina, pošto i u samoj Uniji postoje države koje nisu članice evrozone ili Šengena? Da li je to zamena za članstvo?

Nije to zamena za članstvo, nego projekat da se ubrza članstvo Zapadnog Balkana u EU. No, sve i da jeste privremena zamena za članstvo, šta god da je, dobro je, jer je bolje od ovog kako je sada.

  • Kako u globalnim tokovima vidite budućnost EU?

EU se kreće ka krupnim promenama. Glavne strateške odluke kreiraće osovina Berlin - Pariz, a Unija će podsećati na moderni voz sa više razreda: prva klasa, biznis klasa, ekonomska klasa... Kompozicijom će upravljati najrazvijenije države, sadašnjeg konsenzusa u odlučivanju neće biti, centralnih institucija EU biće više nego danas, obavezujućih odluka za sve članice Unije, takođe. Zaživeće i efikasni sistem evropskih sankcija za kršenje evropskih načela i obaveza. Predviđam da će neofašističke, neonacističke i sve totalitarne vatrice i vatre u Evropi biti odlučno gašene.

  • Kao što je Kosovo zapisano u preambuli Ustava Srbije, tako stoji i u skupštinskoj rezoluciji da je naša zemlja neutralna i da neće ni u jedan vojni savez. Vi se zalažete za članstvo Srbije u NATO. Osim ovog dokumenta i većina građana Srbije je protiv članstva u ovoj vojnoj alijansi. Koji je Vaš ključan argument zašto je članstvo dobro za Srbiju?

NATO je izbor puta, a EU je putovanje. Srbija je ostrvo opkoljeno članicama NATO alijanse. Sve, eventualne, potrese i lomove, uključujući i moguće nove ratne sukobe na ovom delu Balkana, rešavaće NATO. Taj savez odluke donosi konsenzusom.

Na Srbiji je da bira: ili će biti za stolom ili na meniju. I geografija nije na strani mnogih u Srbiji koji su za vojni savez sa Rusijom. NATO je između Rusije i Srbije. Naša vojna neutralnost je deklarativna, a ne stvarna. I vojna neutralnost neke države potvrđuje se međunarodnim ugovorom, a takvog ugovora nema.

Tek kad pristupi NATO alijansi, bezbednost Srbije niko neće da ugrožava, niti će naša država morati da se protiv bilo koga naoružava, jer ćemo biti u istom savezu sa svim našim susedima.

  • Da li mislite da bi ikad Srbi većinski podržali članstvo u NATO?

Predsednik Vučić je nedavno rekao da bi Srbija članstvom u NATO alijansi rešila većinu svojih bezbednosnih i ekonomskih problema, ali je, na žalost, više od 70 odsto građana protiv tog članstva. To je tačno. Kad bi se ti građani upoznali sa svim činjenicama, uključujući i punu istinu o NATO bombardovanju, raspoloženje u narodu bi se značajno promenilo.

  • Balkan se sve češće pominje kao mesto sudara Zapada oličenog u SAD, NATO i EU i Rusije. Da li nam se to vratio “Hladni rat”?

Hladni rat je stvarnost, ponovo se podiže gvozdena zavesa između Istoka i Zapada, sa starim značenjem da je Istok, a to je danas Rusija pre svega, totalitarizam i zlo. Opasnost od globalnog oružanog sukoba, koji bi opet počeo u Evropi, u Ukrajini, sve je izvesnija, ali je u narastanju i nada da je moguć dogovor Vašingtona i Moskve o nekoj novoj Jalti.

Rusiji se, bez obzira na to ko tamo vlada i kako vlada, mora priznati pravo na njeno strateško dvorište, na “unutrašnje inostranstvo”, a to su sve države bivšeg Sovjetskog Saveza, osim tri baltičke članice EU i NATO. Istovremeno, u Moskvi moraju prihvatiti da je ceo Balkan na Zapadu i u Evropi.

M.Ivas (marko.ivas@telegraf.rs)