Imali smo svog čoveka u Avijanu, javljao nam je kad poleću avioni! Najbolje čuvana tajna bombardovanja 1999.

Inženjer telekomunikacije i profesor Narodne odbrane, a pre svega radio amater Srećko Morić, u razgovoru za Telegraf.rs objašnjava da je cela priča o herojstvu i angažmanu radio amatera Srbije i Crne Gore u to vreme, odnosno SRJ, započela otprilike 26 sati ranije, pre prve bombe i trajala svih 78 dana bombardovanja

Foto: Privatna arhiva

Danas se navršila 23. godišnjica agresije NATO na Srbiju, odnosno tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je počela 24. marta 1999. godine, a trajala je 78 dana. Tokom celog bombardovanja, širom Srbije, angažovano je nekoliko hiljada radio amatera koji su izveštavali građane i vojsku o ratnim dejstvima neprijateljih aviona. Zahvaljujući njima spašeno je na hiljade ljudskih života.

Inženjer telekomunikacije i profesor Narodne odbrane, a pre svega radio amater Srećko Morić, u razgovoru za Telegraf.rs objašnjava da je cela priča o herojstvu i angažmanu radio amatera Srbije i Crne Gore u to vreme, odnosno SRJ, započela otprilike 26 sati ranije, pre prve bombe koja je pala na Straževicu iznad Rakovice.

- Tadašnji predsednik SRJ Momir Bulatović proglasio 23. marta da je zemlja u neposrednoj ratnoj opasnosti, a tek sutradan da smo u ratu. Radio amateri kao organizovana grupa građana, odnosno Savez radio amatera Jugoslavije od posebnog je interesa za odbranu zemlje, kao što su i izviđači, ronioci i sl. Imao sam u  mreži negde oko 1600 - 1700 radio amatera sa cele teritorije SRJ i nekoliko naših, 15 - 20, radio amatera koji su živeli na teritoriji Evrope. Prvih osam dana sam to radio iz mog stana, pomagao mi je stariji sin. Radili smo telefonijom. A imao sam, nećete mi verovati, radio amatera koji je živeo u Avijanu, odakle su, kako znate, poletali najveći broj aviona koji su nas bombardovali. I tako je mogao u realnom vremenu da mi prenese koliko je aviona poletelo i da proceni da li su i koliko natovareni. Naši amateri iz Republike Srpske bi se potom uključili, jer su avioni morali iz Avijana da prelete preko njihove teritorije. I to vam je u najkraćem priča kako smo zapravo započeli sve - priseća se Mojić koji je u to vreme bio generalni sekretar Savez radio amatera Jugoslavije, volonter i urednik časopisa Radio amater, ali i zaposlen u MUP-u republike Srbije u odeljenju veza.

Radio amateri su koristili frekfenciju - 3750 kiloherca. Vodili su komunikaciju isključivo po propisima za radio amaterski saobraćaj, po pozivnim znacima i lokacijama, a ljudi su Moriću, kao upravnoj stanici, javljali šta vide na nebu iznad sebe.

- S ozbirom na to da nam je disperzija bila od granice do granice, jedina nepokrivena rupa bila je na teritoriji južne Srbije gde smo imali nekih 40-ak kilometara bez nadzora ali smo i to vremenom prevazišli. Ubrzo smo primetili da je počelo ometanje naših veza, pa smo bili prinuđeni da napustimo moj stan na Vidikovcu i da se premestimo na četiri druge lokacije. Jedna lokacija nam je bila u radio klubu Novi Beograd, druga u osnovnoj školi u Sremčici, treća u stanu moje majke na Novom Beogradu, a četvrta gore na vrhu Zvezdare u skladištu oca jednog od naših radio amatera.  I onda smo se naizmenično po nekoliko minuta emitovali. Prvo sam pronašao ljude koji su sposobni da rade, objasnio šta će ko, i tako smo se organizovali da uvek imamo upravnu stanicu koja je 24 sata radila, a svi radio amateri bi slušali i posmatrali vazdušni prostor iznad mesta u kome žive. Neki su izlazili i na više pozicije, tzv. čuke, da bi imali bolji pregled situacije i odande javljali iz kog pravca dolaze avioni, sa koje daljine, na kojoj visini. Svi smo bili na istoj frekfenciji i neverovatno disciplinovani u toj komunikaciji - ponosan je profesor Morić dok pokazuje detaljne izveštaje koje je svakodnevno u pola osam nosio u zgradu Predsedništva na Andrićevom vencu.

General Ljuba Anđelković YU1AL u uniformi, profesor Srećko Morić YU1DX generalni sekretar SRJ (Savez radio-amatera Jugoslavije), Momčilo Vuković YU1HD urednik u časopisu Radio-amater CQ YU, Karlo Novković YU1FX član ekipe YU0SRJ za vreme NATO agresije i Milovan Marković YU1AU VHF i UHF menadžer SRJ i član štaba YU0SRJ. Fotografija je nastala u prostorijama radio-kluba N.Beograd YU1FJK a prilikom posete i nekih donacija VJ za Savez radio-amatera Jugoslavije. Foto: Privatna arhiva Milovan Marković

Disciplina je bila veoma važna. Pre svega jer su znali da sve informacije koje prenose sluša naša vojska i PVO u dogovoru sa Generalštabom. U praksi izveštavanje sa terena bi izgledalo tako da dok jedan radio amater priča, svi ćute, a kada završi emitovanje i upravna stanica potvrdi da je informaciju primila, javio bi se drugi, pa treći, i tako redom svaki koji bi određeni avion video u svom delu koji pokriva. Tako su mogli da odrede u kom pravcu leti avion i gde se uputio.

- Član našeg saveza bio je i general potpukovnik Ljuba Anđelković, a zastavnik Milovan Marković, iz Požarevca, je radio sa nama, za kojeg smo tražili od vojske da mu dopuste da bude u centru veze radio amatera. Naše veze su bile na opsegu ultra kratkih talasa preko repetitora. Sa vrha mog solitera sam imao tri antene, sa kojima sam aktivirao repetitor na Avali, na Fruškoj gori i Kopaoniku. Nismo koristili nikakve kodove ni šifre, već smo imali potpuno otvorenu komunikaciju, jer sam insistirao da se držimo propisa radio amaterskog saobraćaja. Tu nema nikakvog šifrovanja, već samo pozivni znak. Ja sam Srećko Morić moja pozivni znak je YU1DX, i niko ga više nema na planeti samo ja, a iz izveštaja može da se vidi odakle se ko javljao. Broj 4 su bili radio amateri iz Bosne, 6 Crnogorac, 1 - Srbija, 7 - Vojvodina, 8- Kosovo i Slovenci 3 - objašnjava Morić i dodaje da ako je uz oznaku YU stajao znak nula "0" to su bile savezne radio stanice u to vreme.

Morić čak prenosi i anegdotu koju su radio amateri čuli da je tadašnji predsednik SAD Bil Klinton trađio da se "likvidira taj EsErJot", i da nije ni znao šta je to, a da su to u stvari zadnja tri slova šifre YU0SRJ, Saveza radio amatera iz Jugoslavije. Izdvaja i da su od Rusa dobili frekfenciju na kojima su radile krstareće rakete, koje kada se aktiviraju i pošalju impulsni signal na toj frekfenciji - tomahavk samo tresne.

- Obori ih. Ali to nismo smeli da upotrebljavamo jer šta ako leti iznad centra nekog grada. Skinuli smo dva, i onda je general Ljuba Anđelković uleteo sa psovkama upućenim nama šta to radimo. Sad to pričamo kao anegdota, ali tada je bilo veoma ozbiljno. Bilo je još situacija. Recimo, vojska nije smela da komunicira sa nama da ne bi otkrila svoju lokaciju. Jedan naš general je poginuo, samo zato što je bukvalno na 12 sekundi hteo da vidi neki novi uređaj koji je mogao da šalje zrake gde lete avioni. Za tih 12 sekundi koliko su ga držali uključenog direktno ga je locirao tomahavk i čovek je poginuo - prenosi Morić i objašnjava da tomahavk navodi operater u avionu tzv. avaks koji se nalazi na visini od 20.000 metara izvan dometa PVO, u kojem se nalazi operater koji hvata radio talase i daje komande sa tim koordinatama tomahavku gde da se kreće. Dodatno objašnjava da su u pojedinim momentima i po tri tomahavka u formaciji trougla ciklično kružili oko cele Srbije dok ne uhvate signal.

Direktna zasluga radio amatera je bila i obaranje čuvenog "nevidljivog" F116 u Buđanovcima.

- To je bilo noću kada je Marković bio jedan od operatora na upravnoj radio stanici. Odlično se sećam da je izjavio "leti neko čudo koje škripi". To je avion koji je relativno nisko leteo, valjda je takve konstrukcije i ako je neko bio ispod mogao je da ga čuje, ali ne i da ga vidi, ne zato što je neviljiv, jer je nevidljiv samo za radar, već zato što je mrak. Bilo je dovoljno da jedan ili dva radio amatera kažu pravac kretanja i da naša PVO zna gde uperi nišan. Nevidljivi je pogođen sa zemlje i pao je u danas čuvenim Buđanovcima - prepričava profesor koji se seća i da nije sve išlo glatko. Ometanja na radio vezi su stizala iz okruženja, uglavnom Hrvatske, ponekad i Bosne. Naknadno je saznao da se u Hrvatskoj radio amater sa svojim bratom vozio po drumu blizu granice kako bi ometao srpsku mrežu, oglašavajući se u etru sa "ku - ku, ku -ku": - Ali smo mi to prevazilazili, promenimo lokaciju i frekfenciju, opet nas pronađu, mi ponovo promenimo i td. Sve smo razradili kao na filmu. Morali smo da se nadmudrujemo, nekad da pravimo fiktivan saobraćaj i uspevali smo.

Sva dokumenta koja su kod profesora Morića tada su bila strogo poverljiv materijal, nekoliko desetina hiljada podataka. Dnevno su slali izveštaje Predsedništvu i drugim službama državne i vojne bezbednosti. Sada otkriva da je po celoj Srbiji odlazio i po većini manastira Srbije stavljao antene i ugrađivao radio uređanje koji su članovi Saveza donirali da i sveštenici imali vezu s njima.

- Procenio sam da manastiri neće biti ciljevi. Montirao sam jedan i u Patrijaršiji. Tamo je tada bio mlad monah,veoma elokventan, nije bio radio amater kad sam ga upoznao, ja sam ga za nedelju dana obučio. On je sa krova Patrijaršije imao idealan pogleda kao na dlanu do iza Zemuna, i tako smo i njega imali u našoj mreži. Radio amater može da bude svako ko je entuzijaste i zaljubljen u elektrotehniku, tehniku, komunikaciju, naravno bežičnu i prirodu prostiranja radio talasa. Niko nama ne nameće obavezu da učestvujemo u bilo kakvim događajima, ali znamo da smo kao organizacija značajni za sistem odbrane zemlje, da li za vreme poplava, zemljotresa ili rata, epidemije ili drugog nekog čuda, mi smo kolegijalni. Stavljamo službu tehniku, znanje i sposobnosti za 0dobrobit okruženja, države i svojih ljudi - objašnjava Morić koji je od tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića dobio orden prvog reda odbrane za svoje zasluge.

(Telegraf.rs)