Nekada se teškom mukom učio zanat: Samo odabrani su mogli da prođu šegrtsku službu i postanu majstori
Radno vreme kalfi trajalo je između 16 i 18 časova dnevno
Danas je malo zanata koji su opstali, a nekada su čitave porodice živele od toga, pogotovo seoska deca. Sinovi majstora koji su želeli da nastave zanat svojih očeva morači su najpre da prođu šegrtsku službu, pa tek kad odsluže taj staž, dobijali su od majstora uverenje o vladanju, stručnoj spremi i vremenu provedenom na radu.
Preporučujemo
Heroj srpskog neba izgovorio je jednu rečenicu i poleteo poslednji put: Komandant Života Đurić je prva žrtva NATO-a 1999. (VIDEO)
Kraljevčanin kupio starog "keca" a danas ima pravu zver: Oduvao je sve na takmičenju u Budimpešti (VIDEO)
Sledeći je bio kalfeni red, ali da bi tamo prešli šegrti su polagali kalfenski ispit. Ispit nije bio obavezan pre donošenja Uredbe o esnafima.
Nakon uvođenja obaveze, šegrt je polagao ispit pred ispitnim odborom sastavljenim od starešina esnafa. Ispit se sastojao iz praktičnog i usmenog, teorijskog dela, u kome je šegrt odgovarao na pitanja: kako se određeni zanat radi, kakav je alat potreban, kako se rukuje alatom, od kakvog se materijala obavlja proizvodnja, kako se prerađuje i priprema sirov materijal itd.
Praktični deo ispita sastojao se od probe, odnosno od toga da šegrt napravi određeni predmet i tako pokaže potrebno znanje i veštinu. Kada položi kalfenski ispit, šegrt je proizveden u kalfu, prilikom čega je plaćao esnafsku taksu, piše srbijuvolimo.rs.
Da bi kalfa bio unapređen u majstora, prema Esnafskoj uredbi, morao je da polaže majstorski ispit kada postane punoletan i posle najmanje dve godine obavljanja zanata. Kalfenski staž je trajao najmanje četiri godine, a mnogima i duže jer su zbog konkurencije majstori nastojali da onemoguće kalfama da postanu majstori.
Radno vreme kalfi trajalo je između 16 i 18 časova dnevno. Za svoj rad kalfe su isplaćivane najamninom. Postojale su dve vrste najamnina: najamnina od vremena i najamnina od komada (tj. za svaki izrađeni komad). Ajluk je bila najamnina na duži period (tri meseca, pola godine i godinu dana).
Pre polaganja ispita kalfe su morale da pribave dozvolu od nadležne policijske vlasti.
Po odobrenju esnafske skupštine koja je imenovala ispitnu komisiju, i nakon plaćanja esnafske takse, kalfa je polagao ispit i kada ga položi, kandidat je proglašavan za esnafskog majstora, upisivan je u majstorski protokol i dobijao je majstorsko pismo s esnafskim pečatom, potpisom starešine i overom nadležne policijske vlasti.
S time je sticao pravo na samostalno obavljanje zanata.
Da bi zaštitili svoja prava, zanatlije su nekada bile organizovane u posebna udruženja – esnafe. Tursko uređenje je imalo veliki uticaj i na formiranje esnafa u Srbiji u prvim decenijama XIX veka.
Kako nisu imali pisana pravila, poštovali nasleđeni esnafski običaji, ali im je mnoge probeme rešavao sam knez Miloš kome su se tim povodom zanatlije obraćale. Svaki esnaf je imao svoj pečat na kojem su najčešće bili simboli određenog zanata.
Zanatstvo i njegovu organizaciju ugrožavala je nagla industrijalizacija i modernizacija života zbog čega su stari zanati početkom 20. veka izumirali.
(Telegraf.rs)