Ova deca godinama čekaju roditelje da se vrate po njih... a neki nikad ne dođu: Bila sam sa njima na dan kada im je porodica najpotrebnija (FOTO) (VIDEO)

Deca iz Prihvatilišta radovala su se Danu porodice...Mali plavušan je obukao svoje najbolje odelo i podsetio me koliko sam zapravo srećna

Oni su stari nekoliko dana, meseci ili godina. Nemaju roditelje, ne znaju šta je porodica, zagrljaj mame i igranje sa tatom. Ali su danas bili srećniji od svih nas: nas razmaženih, koji se posle napornog radnog dana ili posle škole vraćamo kući u toplo roditeljsko gnezdo. Tamo se ljutimo na majku jer nije spremila ručak kakav smo hteli, svađamo se sa ocem jer ne može da nam kupi nov telefon od 600 evra, ležemo u krevet besni, ni ne znajući da iza sebe ostavljamo dan koji bi trebalo da je nama, odabranim srećnicima, svetinja.

Preporučujemo

A oni, koji nemaju ništa od toga: "loš" ručak od mame, stari telefon od tate... oni slave ovaj dan, zamišljajući u svojim glavicama kako bi to bilo da imaju roditelje. 

Slavimo Dan porodice, iako se sve manje mladih odlučuje za potomstvo, a nasilja je sve više

- Izvinite, madam - trza me iz razmišljanja glas dečaka čija se lopta dokotrljala do mene.

Misli da treba da mi se izvinjava jer me je lopta dotakla. Po spuštenom pogledu mi je jasno da ova deca misle da su dužna da se izvinjavaju za sve.

I za to što su ostavljena (između ostalog). Nema više od šest godina, ali ima oči pune nekog nedokučivog očekivanja. Ne čeka on telefon, ni nove patike. On se nada roditeljima. Istim onim koji su nestali pre mnogo godina i koji ne znaju ni kako mali plavušan izgleda. Koji ne znaju ni da je plavušan.

A on živi u Prihvatilištu na Voždovcu, sa svom ostalom decom, čiju sudbinu deli. Oni su jedni drugima sve na svetu. Tako ničiji, a opet više od svih nas drugih, odabranih srećnika - svoji!

I oni znaju da je danas Svetski dan porodice. Jedva su ga dočekali. Neki nisu spavali celu noć od uzbuđenja. A čim je svanulo, obukli su najbolje što imaju, izašli i dvorište i čekali: sve nas koji smo proveli neko vreme s njima danas, i nadali se.

Dok se mali plavušan oslobađao sa mnom i dok smo se dobacivali loptom, nekoliko puta sam ga uhvatila kako se propinje na mršavim nogicama i gleda negde iza mene. I čeka. Roditelje. Jer on zna da je danas Svetski dan porodice.

On zna. Kada sam se probudila jutros, ja to nisam znala. Razmišljala sam samo o poslu. Ova priča nije namenjena njima, ljudima koji su iz bilo kog razloga morali ostaviti svoje dete. Oni, baš kao i ta deca, žive sa bolom koji niko od nas ne može shvatiti. Ovo je priča za sve nas, odabrane srećnike, koji ne znamo koji je danas dan.

Za sve nas koji smo prezauzeti da se javimo na telefon kada nas roditelji zovu, iako bismo se iste sekunde javili drugarici da ugovorimo izlazak u kafanu. Ovo je priča za sve nas bahate i nezahvalne što se ljutimo kada roditelji ne mogu da nam pruže ono što želimo.

Za nas koji nismo svesni da smo, samim tim što smo rasli sa mamom i tatom, dobili sve u životu. Srećan vam Dan porodice. Još imate vremena bar za jedan telefonski poziv. Mali plavušan bi dao sve na svetu da makar to može da uradi.

(O.Š.)