Ivana je igru sa sinčićem zamenila bolnicom: "Lekari su dali sve od sebe, sad je red na mene"

Ivana smatra da smo sami odgovorni za svoje bolesti, zanemarajući neka iskustva i način života

Foto: Subotica.com

Ivana Stešević iz Subotice je zbog karcinoma već sa 28 godina zamenila je svakodnevni život i igru sa svojim trogodišnjim sinom bolničkim odeljenjem, ambulantama, maratonskim čekanjem u hodnicima zdravstvenih ustanova. Strah, neizvesnost, optimizam i crne misli, smenjivali su se u njoj, ali je Ivana odlučila da preduzme kontrolu nad svim što je u njenoj moći. Borila se da prevlada optimizam, da volja za životom bude jača od neizvesnosti bolesti.

U svojoj porodici nije imala nikog ko je imao neki oblik karcinoma.

- Nisam radila samopregled, ali sam ipak, pre trudnoće, otišla na ultrazvuk i bilo je sve u redu. Imala sam tada 24 godine, a sa 25 sam zatrudnela. Počela ozbiljnije da treniram i na desnoj dojci mi se tada pojavilo nešto kao upala, što me je i peklo. Odmah sam uradila ultrazvuk kod dr Sabo, koja me je uputila kod prof. dr Bogdanović u Novi Sad - započinje Ivana priču za portal Subotica.com.

Posle magnetne rezonance profesorka joj je saopštila da ima zloćudni tumor dojke. Kako kaže, bila je jako ljubazna i ulila joj maksimalno poverenje, izgovorivši "Imaš karcinom, ali ne brini, izlečiv je!" - a to su bile reči koje su je vodile kroz ceo proces lečenja.

- Najpre sam išla na operaciju, obostranu mastektomiju dojki. Uklonjene su mi i limfne žlezde iz desnog pazuha, od kojih je jedna bila pozitivna. Operisao me je dr Golubović, odličan i kao stručnjak i kao čovek. Operacija je bila neopisivo bolna, mnogo sam se plašila i čak mislila da odustanem. Sve su to bile strašne borbe u glavi. Hemioterapije su nešto najgore što može nekom da se dogodi i o tome ne bih detaljisala, jer mi je to i dalje posebno stresno. U glavi mi je bilo samo da što pre to završim i zaboravim što pre to iskustvo - priseća se.

Pomisao da će biti biti bez kose, a dete joj ima tri godine, ledila joj je kosti. Međutim, njeni strahovi su ubrzo dobili drugačiji, neočekivani pravac.

- Iznenađujuće, najopuštenija sam posle bila baš ćelava i bez perike ili marame. Svi na ulici su me gledali kao da sam promenila imidž, niko nije pomislio na bolest. Kada sam imala maramu ili periku, osećala sam poglede sažaljenja, što mi je bio dodatni teret. S druge strane, moje dete je skroz pozitivno prihvatilo moju ćelavost i to mi je bilo jedino važno. Sada sam na terapiji Nolvadeksom. Prepisan mi je bio i Zoladeks, ali, na svoju odgovornost sam prestala da ga primam nakon godinu dana, jer sam imala teške nuspojave - dodaje Ivana.

Ivana posebno ističe da su na odeljenju subotičke onkologije svi bili pažljivi i puni razumevanja, kao i njena doktorica, dr Dragica Štrbac, žena puna saosećanja i potpuno posvećena pacijentima.

Kada si suočen sa ovakvom bolešću, razne crne misli motaju se po glavi. Ivana se tako često prisećala da je majka njene najbolje drugarice iz detinjstva umrla od raka.

- Bila sam tada jako tužna i saosećala sa tom devojčicom. Zbog tog iskustva, meni je rak bio sinonim za smrt. Međutim, kada sam se ja našla u toj situaciji, smrt mi nekako nije bila opcija. Naravno da sam pomislila kako ću umreti i u kakvoj situaciji bi tada bio moj sin. Milion pitanja mi je prolazilo kroz glavu, a nijedan odgovor. Plašila sam se, naravno, ali taj instinkt za borbu, za preživljavanjem, je odradio mnogo toga u mojoj glavi. Imala sam podršku porodice, ali niko ne može to da razume, kroz šta zaista prolazite, osim osoba sa sličnim ili istim iskustvom. Tako sam na lečenju bila bliska sa par devojaka sa istim problemom, više nego sa bilo kim iz mog okruženja, jer su me one razumele - objapnjava.

Zašto smo se razboleli?

Kao i mnogim ženama sa tom dijagnozom, Ivanin život se okrenuo u drugom smeru. Ipak, njena je odluka da se bori svom snagom, jer osim za sebe čini to za sve one koji su bili i ostali deo njenog života, a posebno za svog sina.

- Iskreno, u to vreme sam ostala bez nekih prijatelja, ali sam neke nove dobila, kao dar sa neba! Shvatila sam da niko nije dužan da nosi taj teret sa vama. Beskrajno sam zahvalna mojim prijateljima koji su mi tada bili podrška, oni znaju sve do detalja i mnogo su mi pomogli. Išla sam jednom nedeljno kod psihologa i to mi je mnogo pomoglo. Promenila sam se, ali iskreno, još mnogo moram da radim na tome i sama sebe izlečim - kaže hrabra Ivana.

Ivana smatra da smo sami odgovorni za svoje bolesti, zanemarajući neka iskustva i način života.

- Promena ishrane je dobra stvar, ali ne i dovoljna za izlečenje. Najlakše je promeniti namirnica na tanjiru, ali štetne "namirnice" koje pune našu glavu je teže izbaciti. Jako je važno probuditi svest zašto smo se razboleli, a nakon toga sledi dug put da se to prihvati i promeni. Još nisam uspela da se izborim sa svim tim "đavolima", ali svakako radim na tome. Mislim da sam dobila novu šansu, neku opomenu da loše zamenim dobrim. Želim da svako u sličnoj situaciji prihvati bolest kao put ka novom i uzme život u svoje ruke. Jedino tako se može ozdraviti. Svako treba da sluša svoj unutrašnji glas i intuiciju, prvenstveno o načinu lečenja, jer danas ima milion varijanti, mnogo informacija, alternative... Zvanična medicina bila je moj izbor od početka - oni su dali sve od sebe, sada je red na mene! - poručuje Ivana, koja je, posle svega, uspela da okrene novi list u životu i živi punim plućima.

(Telegraf.rs)