Dobrivoje posle transplantacije živi novi život: Sestra skupljala novac, žena bila donor, "puno mi je srce"

Jasmina je sestra koja je uporno radila na tome da za brata prikupi neophodan novac za transplantaciju * Ana je supruga koja je Dobrivoju Blagotiću bila donor bubrega

Foto: Privatna arhiva

Možda se sećate da smo zimus pisali o sestri koja zbog brata stoji na beogradskoj Autokomandi i skuplja novac. Jasmina je bila spremna da uradi sve za voljenog brata. Pred sobom je imala samo jedan cilj. Nije mislila na hladnoću, na to šta će ljudi da kažu, samo na brata. Letos je usledio poziv sa lepim vestima, Dobrivoje je uspešno transplantiran u Turskoj, a supruga Ana mu je bila donor. 

Operacija je obavljena 14. jula u Istanbulu, a Jasmina je čak bila sa bratom i snajom u sobi, da im se nađe.

Sve je prošlo kako treba, oboje su se oporavili, a Dobrivoje sada živi drugi život.

- Svaki put kad ga vidim, puno mi je srce - prvo je što nam je Jasmina rekla.

I još "za njega sada vreme kao da ide unazad". Jasmina sve što zacrta u životu, ona to i ostvari, kaže njena snaja, Jasmina je veliki borac.

Posle operacije Dobrivoje i Ana su ostali u bolnici šest dana. Kažu nam, to je tamo kao da si otišao na vađenje zuba. A o profesionalnosti, ljubaznosti i brizi medicinskog osoblja imaju samo reči hvale.

Donor: Uopšte nemam osećaj da nemam jedan bubreg

Ana, Dobrivojeva supruga bila je donor i, kako kaže, neke velike probleme posle operacije nije imala.

- Što se tiče mene kao donora, rekli su mi da izbegavam hranu koja nadima, to je jedino čega moram da se pridržavam, privremeno. Neposredno nakon operacije samo lagana hrana, ništa specijalno, kao neka dijeta, a u stvari možeš sve da jedeš.

Kako kaže Ana, ni jednog trenutka se nije dvoumila niti sumnjala u svoju odluku da mužu bude donor.

- Od kad smo saznali da mu treba bubreg, ja sam mu se odmah ponudila, to je bilo još pre desetak godina, nijednog trenutka se nisam premišljala ili sumnjala u svoju odluku. On je bio taj koji nije hteo da mu ja dam bubreg, zbog našeg sina, jer njemu treba bar jedan roditelj koji je zdrav. Što se mene tiče nijednog trenutka se nisam dvoumila niti kolebala, ne. To je moja odluka još od pre 10 godina. Ja sam imala cilj ispred sebe da naš sin ima zdravog oca i zdravu majku. On je to zaslužio, verujte mi! Ja bih svakoj ženi poželela takvog supruga pored sebe, on je divan i otac i muž i čovek - priča Ana.

Kako kaže, nema osećaj, ni fizički ni psihički da ima samo jedan bubreg. Sve je zacelilo, sve je najnormalnije, objašnjava.

Dobrivoje: Još čekam utorak u 4 da krenem na dijalizu

Prema Dobrivojevim rečima, vratio se tamo gde je stao.

- Dijaliza dosta iscrpi čoveka u svakom snislu, ja sam se borio i protiv psihe i protiv ograničenja kad je dijaliza u pitanju, tipa posao, organizacija oko porodice, kuće. Posle svega i to je bilo teško, da se vrati čovek u normalu. Ja još očekujem utorak, četvrtak i subotu da u 4 sata pođem na dijalizu. Ja sam bio malo otporniji od ostalih pacijenata na dijalizi, tako da sam gledao da svojoj porodici i sebi priuštim ponešto, tako da smo mi išli na planinu na tri dana i na more na tri dana, vozio sam po 12 sati. A pošto niko nije hteo da nam izda apartman na samo tri dana, onda smo spavali u šatoru. Dok sam bio na prvoj vrsti dijalize kod kuće, onda sam sve to nosio sa sobom, bilo gde da smo išli. Nisam hteo da se predam, pa da sedim kući - priča nam.

Osetio sam neki mir u Istanbulu

Dobrivoje je, kaže, znao otprilike kako sve vezano za transplantaciju teče. Informisao se vezano za samu operaciju i za pripremu, šta se dešava posle toga, tako da je bio upućen i spreman.

- Jesam imao malu dozu straha kad je sve to počelo. Osetio sam neki mir kad smo stigli u Istanbul. Meni je bilo teško dva, tri dana posle operacije jer se daju jaki imunosupresivi, telo treba da se privikne na sve te lekove, a piju se velike doze. To je bio možda i najteži period zbog tih lekova. Rana je velika, veliki je ožiljak. Za šest dana sam izašao iz bolnice, išao sam i u prodavnicu iz hotela i počeo da funkcionišem ok. Kad smo stigli kući onda je to još više krenulo dobrim tokom - priča Dobrivoje.

Ana i Dobrivoje danas, Foto: privatna arhiva

Posle mesec, dva nastavio je život. Još malo pa će i šest meseci od operacije, a Dobrivoje se vratio poslu.

- Jesam se promenio, dobio sam malo na kilaži, što je i normalno. Deset godina gro stvari nisam smeo ni da probam ni da jedem, tečnost je bila problem, što sam smeo pola litra dnevno, a sad smem koliko hoću. Pre dijalize sam pio baš dosta vode i onda odjedanput to ne može.

Osećaj posle dijalize, kao da ste bili u mešalici

Kako kaže Dobrivoje, doniranje organa je stvar svesti i zdravstva, a ne samo ljudi koji bi da budu donori.

- Neko mora da izađe pred sve te ljude i da kaže da to nije kraj sveta i da čovek posle doniranja najnormalnije živi. Nisu samo potencijalni donori problem, svi su zaslužni za ovakvo stanje i zato što 35 dece ima u Tiršovoj na dijalizi. Ako je meni kao odraslom čoveku bilo teško na dijalizi, kako li je tek toj deci. Oni svaki drugi dan prolaze kroz to i ja znam kako se osećaju, a ne mogu da zamislim kako se osećaju njihovi roditelji. Gledaju svaki drugi dan dete prikopčano na aparat. Dijaliza je toliko nepredvidiva da čovek jedan dan može da ode na dijalizu i da se ne vrati kući. Bio sam prisutan više puta kad pacijenti zapadnu u kolaps, neki se izvuku, neki ne, jer srce to više ne može da izdrži. 44 puta krv prođe kroz aparat i vrati se u telo, koji je to stres, osećaj posle dijalize je kao da ste bili u mešalici sat vremena - priča Dobrivoje.

Broj transplantacija se godinama smanjuje

Prema podacima Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja, od 2018. do 2022. godine broj izvršenih transplantacija organa se smanjivao.

U 2018. godini obavljene su 64 transplantacije (38 bubrega, 16 jetri i 10 srca) sa 23 donora, u 2019. godini 37 transplantacija (21 bubreg, 9 jetri i 7 srca) sa 15 donora, u 2020. godini deset transplantacija sa tri donora, u 2021. godini devet transplantacija sa tri donora, dok je do kraja avgusta 2022. godini izvršeno svega deset transplantacija, i to samo sa živih davalaca.

Kad je ženi i sestri zabranjeno da mi budu donori, nada je pala za 70%

Prema njegovim rečima, i Jasmina i Ana su se pregledale 2016. godine u Kliničkom centru Niš. Dozvolili su im, kaže, da prođu sve preglede.

- To nisu naivni pregledi, poput dinamičke scintigrafije, invazivni pregledi, štetni po organizam, da bi načelnica rekla kad su prošle sve preglede, "vi ne možete, vi još možete da rađate decu, vi ste mlađi od njega". Kada su njima zabranili da budu donori, meni je nada pala za 70 %. Ti pregledi traju četiri, pet meseci i posle tog vremena ti saznaš da je sve to uzalud - kaže Dobrivoje i dodaje da ima još osam, devet parova koji čekaju na transplantaciju sa živog donora.

Kako kaže, ljudi se hvataju za slamku spasa, oni koji nemaju donora, pa idu u Minsk, gde je operacija višestruko skuplja, od 80.000 do 200.000 evra, zavisno od toga da li imaš donora.

Najvažnija podrška porodice

Kaže da je hteo ove godine da kupi paketiće i da odnese deci na dijalizi.

- Ali verujte, da nemam snage tamo da odem. Bio sam u dijaliznom centru gde sam i ja išao, obišao sam lekare i pacijente. Meni se dešavalo da budem depresivan, to sam rešavao radom, radim što više. Malo je lakše onima koji imaju porodicu, jer je podrška mnogo važna. Ja se nisam predavao, rešio sam da se borim do kraja. Cilj je delovao mnogo daleko, kad smo počeli da skupljamo novac. Jasmina me je nagovarala na to još pre par godina - kaže Dobrivoje.

Od početka su se, kaže Dobrivoje, trudili da sina drže po strani, iako je on znao i šta je dijaliza i šta je tati. Sad imaju puno više vremena jedan za drugog. Kako je Dobrivoje čekao 4 sata da pođe na dijalizu, tako je i sin bio sve nestrpljiviji.

- Mislio sam da će godine da prođu dok dođe taj momenat da sakupimo potreban novac. Ja toliki novac nisam video nikad u životu. Mislio sam šta ja u Fondaciji Budi human da radim kad ima toliko dece kojoj treba pomoć? Ustajao sam i opet išao dalje, naravno uz podršku porodice, imao sam i za koga da se borim - zaključuje Dobrivoje i dodaje da svakome treba jedna Jasmina i jedna Ana, borci i odane osobe poput njegove sestre i žene.

(Telegraf.rs)