Momčilo je učitelj 26 godina i otkriva istinu o prezaštićenoj deci: Po jednom ih uvek prepoznamo

Vreme čitanja: oko 4 min.

Kada je reč o tome mogu li se takva deca "popraviti", Stepanović ističe da "prvo roditelji treba da se poprave"

Foto: Pixabay.com

Momčilo Stepanović, koji već 26 godina radi kao učitelj, kaže da su danas veliki problem prezaštićena deca. To su deca umesto kojih sve radi neko drugi, pa i domaće zadatke, a većina njih nema nikakvu obavezu osim škole. Navikla su da im se ugađa i da se, kako kaže, ne oznoje za ono što žele. Ako želimo snažnu emocionalnu ličnost, onda moramo da imamo različite emocije, a lišavanje negativnih emocija kasnije im se vrati kao medveđa usluga, poručuje učitelj Momčilo, prenosi RTS.

Momčilo Stepanović ističe da ne treba mešati ljubav i vaspitanje.

"Danas se smatra da je ljubav osnovni vaspitni alat. To je vrlo diskutabilna tema. Zato što je ljubav u zoni emocija, a vaspitanje je u zoni razumnosti. Kada to kažem, ni na koji način ne želim reći da ljubav nije potrebna deci. Preko im je potrebna i suštinski je potrebna. Međutim, to nije ono što će obezbediti dobro vaspitanje", ističe Stepanović.

Smatra da bi se deca dobro vaspitala, potrebno je delovati na njihov razum.

"Potrebno je njihovo, ja to kažem, orazumljivanje. Mi svi smatramo da kada kažemo čovek, da je čovek misaono biće, da svi razmišljamo intelektom. A odavno je dokazano da velika većina misli, ustvari, potiče od emocija. I da je upotreba intelekta kod odraslih ljudi, a kod dece posebno, prilično ograničena. Znači, većina misli ima svoj izvor u emocijama. Tako da, ta strana zdravorazumska nekako sa vremenom sve manje dolazi do izražaja. I mi danas imamo decu koja pokušavaju sve da razreše na nivou emocija", navodi Stepanović.

Objašnjava i zašto se tu javlja problem.

!Prvo, u školi ne može sve da funkcioniše na emocijama niti na zadovoljstvu. Škola je pre svega obaveza i podrazumeva određenu aktivnost koja obično nije toliko zanimljiva kao što su zanimljive ostale aktivnosti koje deca imaju na repertoaru. I onda se često događa da deca steknu neku vrstu odbojnosti prema školi, jer jednostavno nemaju dovoljno iskustava sa obavezama. To je jedan od osnovnih elemenata prezaštićivanja", naglasio je Stepanović.

Roditelji umesto dece rade i domaće zadatke

Prezaštićenost kod dece, dodaje, pre svega se ogleda u nedostatku obaveza.

"Danas ima dosta dece umesto kojih sve radi neko drugi. Pa čak i domaće zadatke. Većina dece nema nijednu drugu obavezu osim škole", dodaje Stepanović.

Ističe da su deci potrebne obaveze i pre škole kako bi kada dođu u školu znali da je to mesto gde se ide zato što je to potrebno, korisno, važno i dobro, a ne zato što je lepo.

"Deca koja dođu sa tim uverenjem da će im u školi biti samo lepo, kao što im je do škole bilo, obično naiđu na problem. Naiđu na problem što u školi ne može da bude tako lepo kao što može da bude na drugim nekim mestima koja su osmišljena da deci bude lepo", rekao je Stepanović.

Prezaštićena deca navikla da im se ugađa

Govoreći o tome može li se lako prepoznati prezaštićeno dete i razlikuju li se roditelji koji prezaštićuju svoju decu, učitelj Stepanović kaže da se prezaštićena deca relativno lako prepoznaju.

Poručuje da su to deca koju su navikla da im se ugađa, kao i da to u školi nije moguće.

"Pošto to u školi nije moguće, onda se obično događa da im nešto u školi ne odgovara. Posebno je problem na socijalnom planu. Prezaštićena deca naviknu da su u centru pažnje u porodici i kada dođu u školu očekuju istu takvu situaciju. I onda se desi da u odeljenju ima polovina takvih koji bi hteli da budu u centru pažnje, a ne mogu svi da budu. Tada dolazi do tih socijalnih problemčića", objašnjava Stepanović.

Kada je reč o tome mogu li se takva deca "popraviti", Stepanović ističe je "prvo roditelji treba da se poprave".

"Mi smo svi završili razne škole i prošli sve i svašta, ali nas niko nije učio roditeljstvu, vaspitanju i tako nekim životnim stvarima koje su na dnevnom nivou bitne. Danas je glavna moda usrećiti decu. Tu zaboravljamo jednu veoma važnu stvar. U redu je da mi sa svoje strane kao roditelji, nastavnici, učitelji, uradimo šta je moguće da se deca dobro osećaju. Ali ne smemo zaboraviti da se sreća ne može ni kupiti, ni dati, nego da se zaslužuje. Zaslužuje se dobrotom. Znači, koliko smo tu decu naučili da svojom dobrotom nastoje da zasluže da budu srećni, oni će toliko biti srećni", naglašava Stepanović.

"Lišavanje negativnih emocija je medveđa usluga"

Napominje da se prezaštićena deca teže snalaze u kolektivu.

"Prezaštićenost se pre svega odražava na emocionalni razvoj. Pošto ta deca nemaju dovoljno neprijatnih emocionalnih izazova. Ona onda nemaju ni razlog da se u emocionalnom smislu razvijaju. Jednostavno i banalno poređenje – ako želimo snažno telo, moramo da vežbamo, da trčimo, da imamo fizičku aktivnost. Ako želimo snažnu emocionalnu ličnost, onda moramo da imamo različite emocije. To lišavanje negativnih emocija kasnije se vrati kao ono što mi u narodu kažemo medveđa usluga. Jer takva deca više ne budu dovoljno sposobna da podnesu frustracije. Znači njihov osnovni problem je nizak prag tolerancije na frustraciju", ističe Stepanović.

Ima dece kojoj po temperamentu i strukturi ličnosti ne preti opasnost od prezaštićivanja.

"Ali, ima dece koja jedva čekaju tu situaciju da im se ugađa, da idu linijom manjeg otpora, da neko drugi izvršava njihove obaveze, da dobijaju samo ono što žele. Drugim rečima, da se ne oznoje za ono što žele. I onda tu posle nastaju problemi, jer to se odrazi na radne navike, odrazi se na način razmišljanja", zaključuje Stepanović.

(Telegraf.rs)