Tada sam se prvi put najeo! Potresna priča Braše koji je nakon 70 godina našao devojčicu koja ga je nahranila

"Pošao sam da se sklonim u čamac jer su me roditelji vaspitali da nije kulturno gledati druge dok jedu, ali nisu mi dali da odem. Nahranili su me svakakvim jelima kojima tada nisam ni ime znao. To je bio prvi put u životu da sam se najeo. Bio je to najlepši dan u mom životu..." Sa suzama u očima priča za Telegraf.rs Petar Lapu (80), poznatiji kao Braša iz Begeča. Ovaj čovek je punih sedam decenija nosio jednu uspomenu u srcu – sećanje na devojčicu Sofiju, koja ga je Prvog maja 1952. ili 1953. godine učinila sitim, prvi put u životu.

Na obali Dunava, u Begeču, uoči Prvog maja 2026. godine, u čuvenoj "Čardi kod Braše" stvorene su nove emocije, ali i ispričano sećanje staro 70 godina – sećanje na Prvi maj u Čortanovcima koje ni on ni ona nisu mogli da zaborave. Nikada. To sećanje je ponovo oživelo, a Petar, gladni dečak iz čamca, danas je Braša, vlasnik čuvenog restorana i majstor vrhunskih ribljih specijaliteta.

Preporučujemo

Sećanje na najlepši dan u životu

Odrastao je u teškim vremenima, skromno. Još kao malog ga je otac učio ribolovu, jer su od toga i živeli, ali naučio je i da preživljava u vodi i van nje, jer nije imao puno izbora. I tog Prvog maja, te godine – 1952. ili 1953, kako ga sećanje služi, morao je da se pomiri sa činjenicom da će biti gladan i žedan. Opet. Ali za njega je to bio još samo jedan običan dan, sve dok nije postao dan koji će ostati zapečaćen u njegovom srcu.

Foto: Telegraf.rs

- Moji roditelji, braća i sestra su otišli u Bačku Palanku u posetu mom bratu koji je bio u bolnici. Oko četiri sata ujutru išao je voz prema Novom Sadu, a ja sam ostao u Čortanovcima da čuvam čamac kojim smo došli. Zaspao sam u čamcu i probudili su me momak i devojka koje sam ja tada prvi put video. Pitali su me otkud ja tu, a ja sam im rekao gde su mi roditelji i da ja moram da čuvam čamac. Ostao sam tako u čamcu ceo dan, bez hrane i bez vode – počinje Braša priču za Telegraf.rs.

Kada je otvorio oči, već je bila gužva na izletištu u Čortanovcima, seća se da je sunce pržilo kao ludo i da je trava bila prelepa, zelena, kao tepih. Sofija i Aleksandar, brat i sestra, gledali su dečaka iz čamca pokušavajući da shvate zašto spava baš tu.

Foto: Telegraf.rs

- Onda su me pozvali da sednem kod njih na ćebe. Kada su hteli da jedu, ja sam ustao da odem sa ćebeta jer su me tako vaspitali roditelji – da kad neko jede, nije kulturno gledati. Krenuo sam ka čamcu, a oni su me zaustavili. Rekli su mi: "Ti ćeš s nama da doručkuješ." I onda sam video jela koja u životu nisam video. Bili smo beda teška, sirotinja, nije bilo hleba, a ja nisam ni znao kako se zvala sva ta hrana koju sam video. Tada sam se prvi put u životu najeo. To mi je bio najlepši dan u životu – priča nam Braša sa knedlom u grlu.

Nije mogao da sakrije emocije i suze, a nije ni pokušavao. Kaže da mu je uvek teško kada se seti tog dana, a seti ga se često. Braša se često seti i svojih sestara koje svoj najlepši dan u životu, dan da budu site, nikada nisu dočekale.

- Moje sestre su umrle od gladi. Često kada sedim za trpezom, zastanem, ne mogu da završim jelo, setim ih se. Da znam da je neko gladan, sad bih mu dao da se najede, ja ne bih jeo – izgovara Braša dok mu drhti glas, a onda sleže ramenima.

Nakon 70 godina ponovo ju je sreo

Kaže da je oduvek osećao veliku zahvalnost prema Sofiji i Aleksandru i želju da im se oduži. Tražio ih je 70 godina. Kad god bi se ukazala prilika, spomenuo bi ih nekome, raspitivao se po Novom Sadu i okolini, ali ništa...

- Nisam mogao da ih nađem, i onda sam na Fejsbuku našao jednu Tanju, ispostavilo se da je ona bratanica te gospođe Sofije. Saznao sam da je ona ćerka tog momka iz priče, Aleksandra. Rekla mi je da je on umro, ali da je njena tetka i dalje živa. To me je jako pogodilo, počeo da shvatam da konačno postoji mogućnost da se ipak sretnem sa nekim – kaže nam naš sagovornik.

Braša i Sofija, susret posle 70 godina

U svojoj čardi sreo se sa Sofijom prošle godine i ponovo su ručali zajedno kao pre 70 godina. On nju pamti kao devojku koja ga je nahranila, a ona njega kao dečaka iz čamca.

- Bilo je jezivo. Prvo me je pre susreta obuzela jeza kada sam shvatio da sam je našao. Zamolio sam Tanju da dovede svoju tetku da je vidim, da je upoznam i da joj se na neki način odužim. Da vidi da se od one bede i sirotinje iz čamca može postati čovek. Prvo smo se izgrlili, gledali, a onda smo razgovarali o tom danu. Rekla mi je da me se seća kao dečaka koji ih je ceo dan vozio u čamcu, da je tog dana izgorela od sunca kao nikad. Prisetili smo se i kako me je tog dana njen brat fotografisao i poslao mi fotografiju na adresu. Dugo sam je čuvao i svima se hvalio jer je to tada bila prava atrakcija, retko ko je imao fotoaparat – priča nam.

Gospodin Braša mnogima je poznat po svojoj čardi i specijalitetima, ali samo retki znaju ovu stranu medalje. U njegov restoran gosti ne dolaze slučajno i usput, već isključivo sa namerom, jer da bi došli do čarde moraju da skrenu sa puta i upute se na obalu Dunava gde uvek stoji vezan Brašin čamac pomoću kog i dalje peca ribu.

Brašin čamac

Kaže da nikada nije zaboravio odakle je krenuo, a to je sada odlučio da ispriča zbog svoje dece i unučića.

- Meni sve ovo mnogo znači, a značiće i mojoj deci, mojim unucima i svima koji budu ovo videli i koji budu poverovali u ovu priču koja je od reči do reči istinita. Preporučujem svima da budu ljudi, ne volim ljude koji mrze druge. Treba činiti dobro i pružiti ruku i neprijatelju, uvek treba miriti stvari i lepo živeti. Mislim da sam zato i postigao ovo. Gosti su mi uvek verovali, a to je, verujte mi, velika stvar za mene – zaključuje Petar Lapu – Braša, inače veliki dobrotvor, suprug, otac, deka, ali i pradeda koji čeka svoje treće praunuče.

Foto: Telegraf.rs

(Telegraf.rs)