Naš psihijatar apeluje da ne smemo ignorisati kada neko govori da mu je život bezvredan, ovo je ozbiljno

Širom planete nedavno je obeležen Svetski dan mentalnog zdravlja, a u spektru tegoba koje more ljude, od kojih neke naizgled nemaju nikakvu naznaku ili upozorenje, jedna odluka sa sobom nosi težinu generacija i bol koja ne staje, koju vreme ne briše - suicid.

More pitanja i malo odgovora, a mnoštvo patnje obuzme kao lavina porodicu i bliske ljude. U podcastu "Zdravo sa Ivanom" postavljena su neka od najtežih renomiranom psihijatru, profesoru dr Čedi Miljeviću, predsedniku Udruženja psihijatra Srbije.

Preporučujemo

"Šta se tada dešava u glavi osobe koja želi da podigne ruku na sebe?", pitanje je koje se nameće.

- Pitanje je vrlo kompleksno i zaista zadire u neke konceptualizacije samog suicida i suicidalnosti. Neke su procene da negde oko 90 odsto osoba koje su se odlučile na ovaj tragičan korak imaju određenu vrstu psihičkog poremećaja, što bi govorilo da nekih 10 odsto osoba apsolutno nema nikakav psihički poremećaj. Šta se dešava u glavi, to je praktično nemoguće znati, pogotovo nije moguće uraditi neku generalizaciju, svaki ovakav čin predstavlja ličnu dramu svake od ovih osoba i mora da se potpuno individualno pristupi u tumačenju - rekao je na početku profesor.

Tri osećanja koja "lome" osobu

Kako je pojasnio, postoje tri osećanja koja pokreću razmišljanja o suicidu.

- Najopštije rečeno, danas se smatra da ta neka impulsivnost postupka, pogotovo kod mladih, u saradnji sa osećajem "da sam gubitnik", da mi nema pomoći, dakle osećaj bespomoćnosti i beznadežnosti čini ta neka tri osećanja koja nas snažno guraju ka zapravo razvoju suicidalne ideacije takvog ponašanja. Moramo reći da postoje protektivni faktori kao što su prisustvo porodice, podrška, prijatelja i tome slično, koji su često od odlučujućeg značaja da deluju protiv suicidalnosti - kazao je.

Ipak, neki subjektivan osećaj mnogih danas jeste da smo se kao društvo umnogome otuđili jedni od drugih, te se dodatno javlja strepnja da li bi neko umeo da prepozna i potom podstakne osobu da govori otvoreno o svojim emocijama.

- Zapadna civilizacija predstavlja zaista jednu narcističku kulturu, usmerenu na sebe, na svoje lične osećaje, doživljaje i interese, gde se empatija, a empatija znači sposobnost da uđemo u cipele druge osobe, da se potrudimo da osetimo tu drugu osobu kako se ona oseća, poprilično zanemaruje. Sad kada to pričam, uvek se setim jednog možda polu-dokumentarnog filma koji već nije ni prilično svež, mislim da se zove "Švedske lekcije ljubavi" ili tako nešto, gde se govori o situaciji tadašnje u Švedskoj. Kako je sve počelo sa nekom borbom za ravnopravnost polova, za afirmaciju žena, završilo se u jednom potpunom maksimalnom otuđenju i potpuno usamljeničkom načinu života sa svim posledicama koje to nosi. COVID jeste jedan drastičan primer tog nekog otuđenja i kao što znamo, tada je posebno za naše starije sugrađane javio se taj problem usamljenosti - rekao je profesor.

Dr Miljević je potom podsetio da je usamljenost izuzetno prisutna u razvijenim društvima.

- Osobe koje se osećaju usamljeno vrlo su bliske razvoju depresivnosti, razvoju suicidalnosti, korišćenju različitih psihoaktivnih substancija. I to je sve recimo bio razlog zašto je ona britanska premijerka Tereza Mej formirala u svojoj vladi Ministarstvo za usamljenost. Oni su se time ozbiljno bavili. Međutim, mislim da je naš narod ipak malo drugačiji, mi se više povezujemo, mi smo još kako se to kaže, patrijahalno ustrojeni, držimo se svoje porodice, svojih prijatelja, to jako cenimo. Imamo taj neki mediteranski, rekao bih, duh i to je dobro. To nam pomaže da savladamo neke teškoće u životu, uvek je lakše proći kroz teške periode u životu kada imamo nekog pored nas - kazao je.

Usmaljenost kao rana koja ne prestaje da boli

U Srbiji postoje SOS telefoni za pomoć, veoma važna spona za pomoć kada je potrebna, a na to je podsetio i profesor.

- Ako smo usamljeni, to je uvek teško. Na kraju, ovo što ste vi govorili, to je recimo uloga tih SOS telefona, da postoji neko kome se u tom odsutnom trenutku možemo obratiti... Da podelimo šta nam je u glavi, da potražimo neki savet, eto, bar nešto da kažemo. I to je zaista taj jedan razgovor preko telefona, kontakt sa stručnom osobom, zaista može u toj jednoj dramatičnoj situaciji da nas preokrene u pozitivnom smislu, odnosno da odustanemo od tog čina i shvatimo da nismo sami, da nismo bespomoćni, da ima nade da se može izaći iz tog kruga koji nam se čini da apsolutno nema pomoći. Kažem, postoje neke analize da 90 odsto osoba koje učine suicid imaju određenu vrstu psihijatrijskih poremećaja i kažem, ta neka impulsivnost zaista kod mladih ljudi, impulsivnost toga, čina zaista je prisutna - rekao je.

Kako je predočio, "u jednom trenutku se nešto prelomi" pre čina.

- To jeste situacija za mlade ljude, pogotovo ako je prisutno korišćenje psihoaktivnih substanci. To je jedna vrlo opasna kombinacija - depresija, neraspoloženje, korišćenje psihoaktivnih substancija, čak i alkohola, a kod nas se kulturološki alkohol jako propagira, ali to je jedna kombinacija koja je vrlo opasna u smislu razvoja suicidalnosti - rekao je.

Profesor Miljević je potom napomenuo da postoji jasna razlika kada se takve misli pojave kod starijih ljudi.

- Međutim, kod starijih osoba situacija stoji pomalo drugačije, zapravo poprilično drugačije. Starije osobe koje se osećaju usamljeno, napušteno, koje obično imaju neke hronične somatske ili somatoneurološke bolesti. Vrlo pažljivo, detaljno planiraju taj čin. Tu neke naročite impulsivnosti nema, to je već planirano i oni odabiraju takve metode koje su u principu letalnije, sigurnije da to realizuju, što je poseban problem. Tako da, kažem, treba obratiti pažnju na nekoliko stvari u zavisnosti od toga koja je osoba s kojom živimo - da li živimo sa našim starim roditeljima, koje žive od nas i koje su, na primer, sami, skoro postali udovci, udovice, to je vrlo rizična situacija. Od tada se taj osećaj usamljenosti i završetka života posebno potencira. Treba razlikovati da li se radi o jednom adolescentu koji je impulsivan, koji povremeno koristi neke psihoaktivne supstance, dolazi u sukob sa raznim osobama i onda ima tu jednu sklonost kao impulsivnost i to je onda drugačije ispoljavanje - kazao je.

"Ma samo privlači pažnju", jedan od najopasnijih stavova

Dr Miljević je skrenuo pažnju i na jednu frazu koju su verovarno mnogi već čuli, bilo da je bila upućena njima ili nekome drugom, a koja sa sobom nosi nezamislivu opasnost.

- Iz prakse imamo nebrojano primera kad kažu: "Ma on samo privlači pažnju, onaj ko to želi da učini, on o tome neće pričati" - poručio je.

Ipak, imao je i primer kada se ispostavilo da je njegova rođaka bila u pravu izgovorivši nešto slično za svoju tada četrnaestogodišnju ćerku: "Bogu hvala, tako je i bilo".

- Ja kao lekar ne mogu da to podržim takvo jedno shvatanje, to "samo skretanje pažnje", "to je nebitno" jer jednostavno čak i da uzmemo da neko samo skreće pažnju, način na koji skreće pažnju je drastičan i ne znači da neće uspeti da realizuje suicid. Neko može da kaže da je ta osoba popila tablete, ništa, to je skretanje. Pa niko ne zna da li će količina tableta i vrsta tableta koje su popijene rezultovati, na primer, suicidom. Tako da je svaka izjava da "život nije vredan življenja", da bih "voleo da zaspim i da se ne probudim", da "neće se ništa loše u ovom svetu desiti ako mene nema", "sve je potpuno isprazno", da samo kažemo neke lakše izjave, pa do te da "mislim da mi je život bezvredan i da treba da ga okončam", moraju se shvatiti ozbiljno i osoba se mora posmatrati u ozbiljnom riziku za suicid i mora se pristupiti tretmanu. Znači, mora se ostvariti kontakt sa stručnim licem. To stručno lice, u prvom redu psihijatar, ali i psiholog su oni koji će proceniti rizik od suicida. Taj rizik može biti veliki, može biti mali, ali u zavisnosti od toga će se pristupiti tretmanu. Svaki značajan rizik od suicida je indikovan svuda u svetu da se takvi pacijenti hospitalizuju i da se ozbiljno, ozbiljno tretiraju, tako da to laičko shvatanje, "ma samo privlači pažnju", mislim da je to vrlo opasno i nema medicinske podloge i mislim da je to nešto što zaista treba raditi na toj nekoj edukaciji da ljudi to potpuno drugačije shvataju - odlučan je profesor.

Dakle, neophodno je distanciranje od sveprisutnog olakog prihvatanja svih takvih apela za pomoć u našem društvu. Potrebno je oslušnuti i čuti onoga ko govori jer nekad i dobro uho i najmanji pokaz bliskosti i razumevanja može napraviti najveću razliku.

O čemu je još bilo reči u emisiji podcasta "Zdravo sa Ivanom" pogledajte u videu na dnu teksta.

SOS brojevi za pomoć

SOS telefon je koji radi 24 sata, a na koji se javljaju stručnjaci za sprečavanje samoubistva - lekari Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" je 0800/309-309, opcija 1, a svi pozivi su anonimni i besplatni.

Služba urgentne psihijatrije prima pacijente 24 sata bez zakazivanja, bez knjižice i bez plaćanja, a Centar za mentalno zdravlje od 9 do 18 prima takođe bez zakazivanja.

Ukoliko vam je potrebna pomoć, svakog dana možete pozvati i volontere Centra "Srce" od 14 do 23 časa na broj telefona 0800-300-303 ili im pisati putem četa na sajtu www.centarsrce.org. Volonteri razgovaraju s ljudima koji su usamljeni, uznemireni, povređeni, tužni, očajni, nesigurni.

(Telegraf.rs)