Priča novinarke direktno sa ulice: Kad zaštitari životinja ne dižu slušalicu, a prolaznici spašavaju živote

Videvši objavu jedne žene koja je revoltirana manjkom podrške i pomoći tzv. zaštitara životinja u Novom Sadu ispoljila emocije po društvenim mrežama, setila sam se osećanja koja su mene preplavila na jednom od mojih prvih novinarskih terena koje sam sama inicirala. Kutija štenaca posutih otrovom na Novom Beogradu, muškarac u alkoholisanom stanju koji se zaleće na mene i preti mi. "Zaštitari" koju su netragom nestali kad je bilo najkritičnije.

Prve korake u novinarstvu započela sam pre sada više od decenije u jednoj velikoj integrisanoj redakciji koja je tada i dalje vrednovala stare novinarske manire i postulate koji su temelj ove profesije.

Preporučujemo

Krećem ka redakciji i slučajno vidim objavu naizgled uplašene žene da je na Novom Beogradu kod jednog kontejnera kutija štenaca preko kojih je prosut otrov. Relativno mi je blizu, zovem urednika da ga zamolim da odem. Nije bio rad, tada je primat imao print, a mi, "klinci sa Beogradske", bili smo ruke i noge redakcije i neophodni da budemo uvek dostupni za sve kolege i za svaki teren. Prvi put odlučno insistiram i nekako dobijem dozvolu da odem prvo tamo.

Trčim na autobus, pa duž bloka tragajući za informacijom, ali i u strahu da ću prekasno doći i da će štenci stradati. Taman kad sam zastala pomislivši da je objava bila lažna, a moj urednik u pravu, do mene dopire tih zvuk iz jednog od kontejnera. Okrećem se i prilazim istovremeno kada i dečko i devojka koje je jedva čujno, a mučno cviljenje zaustavilo u šetnji. Usred smeća bačena kutija i u njoj maleni kučići tek nešto veći od dlana. Tužni pogledi kao pomireni sa sudbinom koja ih je zadesila i drečavo ljubičasti prah čvrsto zalepljen po krznu svakog.

Brže bolje ih hvatamo, pa vadimo na beton i njih i deo kutije. Zaboravljam na posao u želji da im pomognemo što pre. Trčim do obližnje prodavnice kupujem vlažne maramice, vodu, hranu za štence. Dok sam prilazila setim se da sam tu i zbog posla. Slikam ih brzinski da bi se video horor, a onda ih polako nas troje zabrinutih stranaca brišemo i peremo pokušavajući da ih oslobodimo smrti koja im je bila svuda po malenim telima.

Improvizovali smo činije, sipali hranu i vodu, slikam momka i devojku koji su nesebično zastali i pokušali da pomognu ne mareći za otrov koji nam je svima sad bio po rukama i garderobi. Uzimam izjave, oni odlaze, a ja zovem prvi put jednu, pa drugu devojku iz jednog od tada poznatih beogradskih udruženja. Ne javljaju se, a prekida me i ružna, glasna psovka s leđa.

Muškarac u alkoholisanom stanju ide brzo, baca deo kutije koji smo izvadili i u kom nije bilo otrova u kontejner i kreće rukom ka prvom štenetu. Zaustavljam ga u nameri, psuje me, viče kako su oni napast, a ja ga sečem pitanjem: "Vi ste ih bacili tu?"

Okreće se ka meni, besan. Sad već svesniji situacije u kojoj je i toga da se neću pomeriti pred agresijom nasrće, ali se i dalje ne pomeram. Možda glupo, ali u tom trenu znala sam da sam bila jedino što je stajalo između "možda nekakvog života" bačenih štenaca i verovatno smrti usled besa gospodina potpomognutim alkoholom koji se osećao sa svakim njegovim pokretom i rečju. Viče da ih je neko bacio pored kućice za kučiće tu u obližnjem parku, da "njemu ne trebaju" i niz uvreda. Suzdržavam se, odgovaram kulturno, ne prestajem ni da persiram, a na njegovu potvrdu da ih je on ubacio u kontejner se predstavljam i podižem telefon, koji je sve vreme bio upaljen za snimanje, za punu izjavu. To ga je omelo, odlazi uz: "Evo ti ih, ako ih vrate ovde pobiću ih sve", pa novi niz uvreda.

Ostajem sama na ulici sa štencima koji polako počinju da pokazuju zainteresovanost. Zovem opet devojke iz udruženja, jedna mi se javlja. Objašnjavam sve, molim za pomoć, kažem da me je strah da nismo skinuli sav otrov, pretnje gospodina koji je nasrtao, činjenicu da imam rok za vraćanje u redakciju... Kaže da "oni nemaju mesta" i ono što mi je upalilo alarme: "Baš tužno".

"Tužno". Ta reč mi je rekla više nego bilo šta drugo. Naročito jer je bila jasno lažna i pitanje da li sam ikada čula ravnodušnije "tužno", a zbog prirode posla pričala sam sa mnogo ljudi. "Tužno" od osobe koja navodno prva trči i brine o životinjama. To: "Baš tužno" i dalje pamtim kako je izgovoreno. Rekla mi je da će mi se javiti kad proveri da li imaju kapacitete. Nisam joj verovala da će išta uraditi i bila sam u pravu.

Zvala sam urednika, zamolila da mi da još sat vremena bar i obećala da ću mu poslati sve spremno sa terena pre povratka u redakciju. Zvala sam tadašnjeg dečka, današnjeg muža da ga zamolim da mi donese neki laptop da otkucam tekst i podignem materijal. On je brzo stigao kako zbog toga, tako i zbog štenaca. Nijedna od devojaka iz udruženja još nije ni pozvala, a kamoli došla.

U međuvremenu, dok sam stajala uznemireno na ulici, nesigurna u to šta treba da uradim jer nikada nisam bila ni u sličnoj situaciji, prišla mi je prelepa gospođa duge plave kose. Rekla mi je da se zove Zvezdana i sećam se da sam odmah pomislila kako joj to ime savršeno pristaje. Ona je objavila na društvenim mrežama za štence, ali je morala hitno na posao, pa je tada izašla iz firme da bi pokušala nekako da im pomogne. Potresla se kad je čula šta se sve desilo, ali je bila zahvalna što smo uspeli barem većinski da izvučemo otrov. Nije imala uslova za njih, a nisam ni ja, kao ni moj muž. Svi smo već imali kučiće spasene sa ulice. Otišla je po još hrane, složili smo se da moramo zvati veterinara i jedina opcija tada bila je Veterina Beograd.

Zovem iznova devojku iz udruženja jer mi se nije javila iako je rekla da hoće. Kaže mi opet da "nemaju kapacitete", ali i da "ne vredi ni da objavi" i da "vidim da ih ja uzmem"... Na pomen Veterine Beograd ton se menja.

- Ni slučajno! To je isto kao da ih ubiješ! Što si onda išta radila?! - govori mi ljutito veoma ružnim, povišenim tonom, ali nema odgovor na to da li imaju oni veterinara, prevoz, opcije bilo kakve, ništa...

Završavamo razgovor. Zovem Veterinu Beograd. Mnogo je štenaca, nas troje ne možemo u tom trenutku ništa. Zvezdana mora nazad na posao, ali saznajem da kao jedna prosečna građanka Srbije zbrinjava životinje, brine o mnogima, neke je udomila kod sebe, neke kod drugih... Zabrinutost, empatija, objava na mrežama, hrana, gubitak pauze na poslu i rizikovanje nastavka rada tamo ukoliko se zadrži predugo... Sve od jedne gospođe, slučajne prolaznice, a od udruženja punog hvale za sebe: "Baš tužno" i prizvuk da ću ja ubiti štence zvanjem Veterine Beograd, jedine ustanove tada dostupne koja je imala veterinara koji bi izašao na teren.

Zvala sam ih. Prvo su bili malo neodlučni, ali kad sam objasnila polako i smisleno sve rekli su da dolaze. Stigla je mlada veterinarka sa tehničarom. Zabrinula se čim ih je videla. Pregledala ih je pažljivo, a onda su ih polako spremili za transport. Prokomentarisala je da mora što pre da im skine ostatke otrova sa krzna i da je dobro ako ga nisu lizali što je moguće da nisu jer su toliko mladi, ali da to još ne mogu da znaju. Dok je odlazila čula sam je kako tiho, sebi u bradu, komentariše noseći jedno štene da je strašno kakvih sve ljudi ima: "Otrov na štene, užas, užas". Prethodno mi je kroz razgovor rekla da ne bih verovala sa čime se sve sreću svakodnevno.

Sela sam, brzinski otkucala vest i poslala mejlom slike, pa pojurila ka redakciji, ali to je manje bitno. Ono što je važno jeste da nisu svi "veliki" ljudi oni koji se tako predstavljaju, ali to nikako ne znači da treba generalizovati i misliti odmah ružno o svima.

Ovo je poruka Novosađanke koja me je podsetila tog, jednog od prvih terena na koji sam otišla: "Eh, ovih dana susrela sam se sa osobama koje preko Fb pomažu životinjama... Samo pišu, blebetaju, a kad treba da se ode po životinju ili da novac za istu onda ih nema, na poslu su, nemaju kad, ne mogu da pišu poruke i da se jave na poziv jer su, Bože moj, na poslu. Nisu prošetali ulicom i kupili konzervu, salamu i vodu za iste te životinje, ali su za postove glavne i na jeziku! Fuj ste i odvratne!"

No, ne gubite nadu. Ne nose svi "heroji" plašt i nemaju neke specijalno vidne supermoći, ali možda su vam prve komšije samo još niste toga svesni. Ma koliko zvaničnih i nezvaničnih udruženja bilo, zovite iznova, ne odustajte nakon prvog lošeg iskustva. Pokušajte sve što je do vas i istrajte koliko možete. Svi smo ljudi, svi budemo nekad umorni, tužni, naročito kad ne možemo da pomognemo. No, na nama je da probamo i da ne odustanemo ni od dobrih dela, ni od ljudi jer nismo svi isti, ali jedan pravi potez može da probudi čak i usnulu dobrotu u drugima.

(Telegraf.rs)