Prošle godine nismo imali ni za tortu: Tuga oca jedine dece u selu Cer, sin mu spava pored rupe pune miševa

Braća Aleksandar (9) i Relja (5) jedina su deca u selu Cer kod Preševa. Žive na samoj granici sa Severnom Makedonijom u kući koja prokišnjava i u kojoj se plaše zmija i miševa. Njihov otac Stefan bori se da im obezbedi minimum za život, ali jedva sastavljaju kraj s krajem, sanjajući o toploj sobi i sigurnom krovu.

- Aleksandar mi se mnogo rastužio kad ga jedan drugar nije pozvao na rođendan, a onda je video da su slavili u piceriji. Pitao me je: ‘Tata, ja sam njega zvao, što on mene nije?’ Bude krivo to detetu, ali šta da mu kažem? Nismo ni mi zvali uvek. Prošle godine nismo ni za tortu i sok imali, a gde i da dođu kad prokišnjava na sve strane - započeo je priču vidno utučeni Stefan Marković.

Preporučujemo

Braća Aleksandar (9) i Relja (5) jedina su deca u selu Cer kod Preševa koje je okruženo albanskim stanovništvom. Drugare imaju samo u školi u drugom selu. Nešto nakon posete, dobili su i sestricu Emiliju koja spava u kolicima jer za krevetac nemaju. Žive na samoj granici sa Severnom Makedonijom, gde je sve manje ljudi, a sve više divljih životinja. Nedavno im je vuk napao koze, a njihova majka Marina ga je oterala, misleći da je kuče!

- Imamo baštu, prase i četiri koze, ali najviše volim kad sakupljamo orahe, pa idemo da prodajemo to i sir. U kući me je strah. Ima velika rupa i mislim da je u njoj zmija, a iza ormara ima miševa i svega, nađemo ih i u garderobi da se ugnezde. Voda teče po celoj kući kad pada kiša, pa stavljamo lavore, šerpe i korito. Bojim se da se sruši. I onda mi nemamo kuću - opisao je svoju najveću bojazan mali Aleksandar.

Domaćin Stefan obavlja građevinske poslove kao pomoćni radnik. Bori se koliko može, ali jedva da zaradi 300-400 evra mesečno. I to kad ima posla. Čim je loše vreme ili dođe zima, posla više nema. Nije prijavljen, niti može dobiti neko zaposlenje u toj sredini.

- Za život bismo nekako izgurali, ali kuća nam je u fazi raspada. Stalno se mora nešto popravljati. Baš je stara, pravljena je od blata, kamena i trske. Čak i nije u potpunosti naša, koristimo samo ove dve sobice. Prozori su jako loši, pa duva na sve strane. Krpimo ih peškirima, ćebetom i čime stignemo, ali jako je teško zagrejati... Iskreno, često se isplačem kad me ne vide. Teško mi je što ne uspevam da im stvorim bolju perspektivu - snuždeno je rekao Stefan.

Markovići stalno strahuju, od kiše, zime, dotrajalih elektroinstalacija, vlage i buđi. Koliko dana provedu u potpunom mraku jer struja često nestaje, čak su par novih godina tako dočekali. Umesto baterijske lampe, koriste sveću jer kažu da su baterije skupe.

Mali Aleksandar, uprkos svemu, ima velike snove.

- Otvorim nekad frižider i vidim nema. Budemo gladni. Nemam sad ni čizme za zimu, idem sve u patikama, ali budu mokre - rekao je.

Voleo bi da ima autić i plavu sobu, a ne ružnu kao sada gde i glavu pokrivaju ćebetom da bude manje hladno.

- Hoću da budem policajac, hoću da faćam lopove i kriminalce - nizao je odgovore dečak.

Humanitarna organizacija "Srbi za Srbe" saznala je za Markoviće. Uslovi, kakvi se retko viđaju, svedoče o generacijskom siromaštvu, ali su ovi ljudi rešeni da ne odu sa rodne grude.

- Poleteo sam u nebo od sreće. Odmah sam zvao ženu i rekao da dolaze Srbi za Srbe! Ogromnu ste mi nadu ulili, nadu za bolji život i lepše sutra. Ne mogu vam opisati koliko to nama znači. Verujem u Boga i dobre ljude, verujem da ćete spasiti moju decu - ushićen je bio Stefan.

Ipak, porazila je izjava majke Marine.

- Džaba nama snovi i maštanje, kad će nam padne krov na glave - kao da još ne može da poveruje.

Rastuži i saznanje da otac već mesecima štedi da bi za Božić obezbedio deci po jedan paketić. Humanitarci pozivaju sve da podrže njihovu akciju – da Aleksandar, Relja i Emilija za ove praznike dobiju 100 paketića i da sve buduće dočekuju u toploj sobi pod sigurnim krovom.

(Telegraf.rs)