Ovo je najkrvavija bitka Velikog rata: Prizori iz pakla, Srbija se godinama nije oporavila zbog ovog!

"Borbe na tom položaju bile su ne samo žestoke, već i očajničke – pravi okršaji do istrebljenja (…) Ranjenika je bilo, kao što sam već rekla, oko četiri hiljade i činilo mi se da ću od muke i užasa izgubiti razum. Doživela sam težak nervni slom, pa kada su nam doneli dvadeset teško ranjenih oficira i kada sam ih smestila u veliki šator, ostala sam kao okamenjena. Kad sam počela da ih nudim čajem, njihovi jauci slomili su mi srce. Srušila sam se na kolena pored jednog od njih, držeći čašu i želeći da ga napojim, ali nisam mogla da se savladam – zaplakala sam očajno. A oni, jadnici, tešili su mene. Jedan od njih, mazeći me po rukavu, gušeći se u suzama, govorio mi je: ‘Hrabro, gospođice Nadežda, Bog će dati, izdržaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji su tamo ostali.’ Kroz suze sam zajecala: ‘Gospode, zar ne vidiš, svi izgibosmo.’ Bože, zašto ovako kažnjavaš naš narod? Ti trenuci bili su zaista stravični.“

Ovako je bitku na Mačkovom kamenu opisala Nadežda Petrović – slavna srpska slikarka koja je samo nekoliko meseci kasnije i sama položila život za otadžbinu. Kao dobrovoljna bolničarka, tokom septembra 1914. godine negovala je ranjenike i iz prve ruke svedočila strahotama koje je rat doneo. Njeno pismo porodici ostalo je do danas jedno od najsnažnijih svedočanstava o surovim stradanjima u Prvom svetskom ratu, o bici o kojoj se retko govori, iako je bila među najtragičnijima.

Preporučujemo

Mačkov kamen je, u suštini, geografski naziv – vrh na planini Jagodnji u zapadnoj Srbiji, jugozapadno od Krupnja, oko 160 kilometara od Beograda. Danas ga okružuje gusta četinarska šuma, koja čitavom prostoru daje mir i spokoj. Sa visine od 923 metra pogled se pruža preko Drine, pa se po vedrom danu teritorija Republike Srpske vidi kao na dlanu.

Ipak, taj spokojni ambijent malo se razlikuje od onoga iz 1914. godine, kada je ovde, na koti 924, vođena jedna od najkrvavijih i najtežih bitaka čitavog rata. Posle iznenađujuće pobede srpske vojske u Cerskoj bici u avgustu, austrougarske snage su se povukle, pregrupisale i, ojačane novim regrutima, 6. septembra započele novu ofanzivu. Kao i ranije, napad je krenuo preko Drine, pa je čitava kampanja ostala poznata kao Drinska bitka.

Nasuprot jedni drugima stajale su Peta i Šesta austrougarska armija pod komandom generala Oskara Poćoreka i delovi Prve, Druge i Treće srpske armije, kojima su zapovedali Petar Bojović, Stepa Stepanović i Pavle Jurišić Šturm.

Borbe u okviru Drinske bitke imale su uglavnom rovovski karakter. Linija fronta protezala se od Šapca, preko Mitrovice, Lešnice, Loznice i Krupnja, pa sve do Ljubovije, Bajine Bašte i Višegrada. Protivnički rovovi često su bili udaljeni svega desetak metara. Pojedini položaji prelazili su iz ruke u ruku i po nekoliko puta dnevno, zavisno od toga ko je u tom trenutku imao inicijativu.

Jedan od takvih okršaja bila je i Bitka na Mačkovom kamenu. Vodila se samo tri dana – od 19. do 22. septembra 1914. godine. Nakon što je početkom meseca započela nova austrougarska ofanziva, Druga srpska armija uspela je da zadrži Petu neprijateljsku armiju na Drini. Međutim, Šesta armija je prešla reku i, posle dugih rovovskih borbi, izbila na pravac Gučevo–Baranje–Jagodnja, potisnuvši levo krilo Treće srpske armije.

U pomoć su pristigli odredi generala Petra Bojovića, koji su neprijatelja primorali da se povuče na položaje kod Mačkovog kamena. Tu je otpočela krvava borba za prevlast nad tim komadom planinske zemlje. Srpska vojska krenula je u napad u zoru 19. septembra. Vrh je osvojen tek narednog dana posle podne, uz ogromne gubitke na obe strane.

Takvi sukobi danas su gotovo nezamislivi. Ratovalo se na skučenom prostoru, gde su protivnici bili toliko blizu da su mogli i da se vide i da se čuju. Naizmenično su kretali juriši – čas jedni, čas drugi. Artiljerija je neprekidno tukla, a predaha nije bilo ni noću. Pod okriljem mraka izvođeni su prepadi i pregrupisavanja, u pokušaju da se neprijatelj zatekne nespreman.

Uprkos snažnoj vatri, jurišima i velikim žrtvama, Srbi su uspeli da zadrže Mačkov kamen do večeri 21. septembra. Potom su ga izgubili, da bi ga posle nekoliko sati ponovo povratili.

Tokom noći stigla su pojačanja austrougarskim jedinicama. Sledećeg dana borbe su nastavljene istim žarom. Vojnici su bili toliko blizu da su se okršaji pretvorili u surovo rvanje – hvatanje za gušu, kopanje očiju. Bajoneti su lomili kosti, kundaci razbijali lobanje. Šajkače i kačketi su se mešali, boje uniformi jedva su se razlikovale. Eksplozije su potiskivale krike, a dim baruta skrivao krv koja je tekla na sve strane.

Na kraju 22. septembra, iscrpljeni i desetkovani, Srbi su dobili naređenje za povlačenje. Mačkov kamen više nije mogao da se održi. Hroničari su zabeležili da su Austrijanci, kada su konačno zauzeli položaj, zatekli stravičan prizor – na prostoru veličine većeg dvorišta ležalo je oko dve hiljade mrtvih. Navodno su izbrojali 1.200 svojih i 800 srpskih vojnika. Bila je to pirova pobeda.

Ni srpski gubici nisu bili manji. Procene govore o oko 5.700 vojnika izbačenih iz stroja – poginulih, ranjenih i nestalih. Još potresniji je podatak da je poginulo 115, a ranjeno 176 srpskih oficira. Retko se pamti da je za tako kratko vreme stradao toliki broj školovanog kadra, što je Srbiju u narednim borbama skupo koštalo.

Smrti je na Mačkovom kamenu u oči pogledao i princ Đorđe Karađorđević. Ratni izveštač pariskog „Žurnala“ Anri Barbi zapisao je da je nekadašnji prestolonaslednik, na konju i sa isukanom sabljom, predvodio juriš. Za obične vojnike bio je junak. Kada ga je pogodio neprijateljski metak, ranjenog su ga izneli sa bojišta na ukrštenim puškama.

Sve to čini da se Bitka na Mačkovom kamenu ubraja među najkrvavije, najstrašnije i po posledicama najtragičnije okršaje koje je Srbija vodila u Prvom svetskom ratu.

Ili, kako je zapisala Nadežda Petrović:

– Ni jedan naš raniji rat nije doneo nam toliko jada i strahota… A kada Mačkov kamen, posle svih naših napora, pade u ruke Austrijancima i mi se moradosmo povući, pretila nam je opasnost da budemo zarobljeni, naročito u zavojištu, jer smo bili suviše blizu. Morali smo oficire što pre evakuisati prema Pecki i Valjevu… Mnoge poznanike ispratih ovde do večne kuće.

(Telegraf.rs)